Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

437

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

случају морало бити мјеста вођењу управног спора с разлога што се не може допустит да привременост рјешења траје неодређено вријеме. Колико ми je познало, Савезни се врховни суд изјаснио једном приликом против могућности покретања управног спора против привременог акта (рјешење бр. Уж-627/53 од 20 јуна 1953 у једној стамбеној ствари), али je двојбено да ли се такво правило може поставит напречац за све управне материје. Ту _би, по моме мишљењу, тек требало да се нађе један правилан, макар и средььи пут, jep je очито да могу, наступит ситуације кад je странци потребно осигурат заштиту пред нерјешавањем жалбе уперене против једне привремене одлуке. 6. Управни спор поводом шутње као спор пуне јурисдикцџјг. - У питању характера тужбе и доношеша одлуке по шој, управни се спор због шутње администрације разликује у доста точака од осталих управних спорова. У случају шутње не побија се найме никакав управни акт, jep таквог акта нема, и баш je одлика тог спора што се он води зато jep нема тог акта. А нема акта како у случају чл. 23, ст. 2, Закона о управним споровима (кад се не доноси првостепено коначно рјешење), тако и у случају кад je првостепено рјешење додуше донијето, али није ријешена жалба (чл. 23, ст. 1). Према томе, петит судске тужбе према Закону о управним споровима не може ићи за неком касаторном одлуком суда која би само својом обвезатношћу посредно садржавала у већој или мањој мјери захтјеве за одређеним чињењем управног органа, него тај петит иде на чисту пресуду чињења: кад суд утврди да je тужба основана, он има „...одредити у ком ће смислу надлежни државни орган донијеги рјешење“ (чл. 40, ст. 5, Закона о управним споровима). С обзиром на такав начин одлучивања по тужби као и с обзиром на oncer судских овлаштеньа, управни спор који се покреће ради шутгье администрације осебујан je облик спора пуне јурисдикције, један од четири изријеком признатих и допуштених обтлика управних спорова по југославенском праву. Основно питање основаност тужбе, тј. незаконито пропуштање да се донесе тражени акт несумњиво je питање легалитета у свом зачетном стадију, па тако и тај управни спор очигледно има у почетку неке елементе спора о законитости. Али то питање протуправне неактивности администрације претвара се у условима конгкретног предмета у питанье практичних мјера тко ће донијети акт којим ce pjeшава захтјев странке, те какав he бити садржај тог акта. И тај спор пуне јурисдикције може онда бити првобитан или накнадан (спор a priori и спор ex post): првобитан he бит, према Закону о управним споровима, кад тражени акт није донио ни првостепени ни другостепени управни орган (чл. 23, ст.З) или ако je првостепено рјешење имало бити коначно у управном поступку (чл. 23, ст. 2),