Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

438

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

а накнадни he спор постојати кад није ријешена жалба против првостепеног акта (чл. 23, ст. 1). У таквом спору пуне јурисдикције овлаштења суда могу бити двојака: или да суд донесе властиту одлуку, која у свему замјењује тражени акт управног органа, па je онда овај присилно „ослобођен“ од дужности да доноси властито рјешење; или he суд донијети пресуду која према начелу обавезности судских одлука у управним споровима треба бити извршена од стране туженог органа доношењем с његове стране наложеног рјешења. Којом he се од ових двију алтернатива послужили неко позитивно право, није само правнотехничко питање, већ je често и питанье политички ситуације која се може нарочито задштрити на проблему узајамних односа суда и управе. Карактеристично je за југославенско право да je оно усвојило обје алтернативе, и то прву у облику формуле коју садржава чл. 65 (даље § 7), а другу у облику цитиране формуле чл. 40, ст. 5, за све спорове који се покрећу по чл. 23 Закона о управним споровима. Према томе, Закон о управним споровима не допушта суду да се апстрахирајући чл. 65 алтернативно служи тим разним овлаштењима, већ га изријеком веже само на могућности из чл. 40, ст„ 5. Колико се може разабрати, то je особина и њемачког Савезног закона о управном судишту (18), док je напротив аустриски Закон о управном судишту много еластичнији, стављајући сасвим у оцјену суда коју he од тих алтернатива примијенити на конкретан предмет. Еластичност аустриског регулираньа стварно започиње већ у фази достављања тужбе на одговор туженом органу. Наиме достављајући му тужбу, суд може ставили на вољу туженоме да умјесто одговора на тужбу донесе у истом року који се предвиђа за одговор, своје рјешење, a тај се рок може одлуком суда и продужити до три мјесеца, ако тужени орган докаже да према природи саме ствари рјешење не може бити донесено у нормалном року. Уколико управни орган донесе такав акт у постављеном року, поступай по тужби се обуставља, a незадовољна странка може против тог акта понренути нови спор под опћим условима. Но ако тужени орган ни je донио акт у одређеном року, или ако му суд ни je ставио на вољу доношење таквог акта, тече нормален поступак који окончава доношешем пресуде (Erkermtniß) с два алтернативна диспозитива. По првој алтернативи, суд у својој одлуци одлучује „о појединим важним правяим питањима“, и ставља у дужност туженом органу да донесе пропуштено рјешеше у смислу правних схваћања суда; та алтернатива према. томе потпуно одговара чл. 40, ст. 5, нашег Закона о управним споровима. По другој алтернативи, суд непосредно одлучује у самој ствари. Но зависи само од

(18) Упореди Ule. op. cit. стр. 195 и сл.