Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

439

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

суда коју ће алтернативу примијенити у конкретном предмету (чл. 42, ст. 4, Закона о управном судишту). Према мојој оцјени ствари, разлика између ове друге аустриске варијанте и јутославенског чл. 40, ст. 5, битна je, али само у формално-организаторном смислу, найме у питању тко he на крају крајева донијети акт којим се рјешава о постављеном ззхтјеву странке, да ли суд или тужени орган. У суштини пак постоји у оба случаја спор пуне јурисдикције и међу њима нема битне стварне разлике. С обзиром на обавезност судских пресуда има изрека јутославенског Закона о управним споровима да суд налаже туженом органу „у ком he смислу“ донијети ново рјешеше, једнако материјалноправно значење као и одлука суда која у свему замјењује пропуштени акт, те странка може с те материјалноправне точке гледишта у првом случају бити баш тако мирна као и у другом. 2. Савезно с овлаштењима суда у покренутом спору јављају се нарочито два практички важна проблема, и то: што бива кад у току судског поступка тужени орган ипак донесе свој акт, и даље, до које границе може суд ићи у утврђивашу чињеничног стања. Како смо већ видјели, према аустриском Закону о управном судишту могуће je да сам суд прије доношегьа одлуке позове туженог да умјесто одговора на тужбу донесе тражени акт, па се у позитивном случају обуставља управносудски поступак без обзира да ли je тужилац тим актом задовољан или није. А према аустриском Закону поступак се обуставља и онда кад je уггравни орган донио овоје рјешење при je одлуке суда а да на то није био посебно позван од стране суда. У таквим je приликама онда потребно да незадовољна странка покреће нову судску тужбу под опћим условима. Према југославенском Закону о управним споровима и њемачком Савезном закону о управном судишту прва аустриска алтернатива иије цопуштена (19), а друга je алтернатива уређена по Закону о управним споровима привидно рационалнија. Наиме, кад управни орган у току судског поступка донесе накнадно тражени акт, суд има позвати тужиоца да се изјасни да ли je тим „актом задовољан или остаје при тужби и у ком обиму односно да ли тужбу проширује и на нови акт“ (чл. 29, ст. 1). У таквом се случају судски поступак обуставља или с наслова изричног задовољства тужиоца новим актом или по сили закона, што тужилац није дао никакв уизјаву у року од 15 дана пошто je примио судски позив на изјашњење (чл. 29, ст. 2) (20). Напротив се посту-

(19) Поближе за гьемачко право Улеов коментар уз чл. 30 Савезног закона о управном судишту, op. cit. стр. 131—132. (20) Али у овом другом случају нема сметње за покретагье нове тужбе под опћим законским условима, )ер Закон о управним опоровима није своју санкцију ради неодазивања позиву суда предочио као пресумпцију да je странка одустала од тужбовног захтјева! Оваква би пресумпција могла вриједити као сметгьа за покретагье новог спора само у случају изричие изјаве странке да je актом задовољна, jep се ту у смислу чл, 59 Закона о управним споровима могу примјењивати начела грађанског судског по-