Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

440

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пак настав љ а „ако тужилац изјави да с новим актом ни je задовољан". Али овакво je настављање поступка у својој суштини врло близу аустриском регулисању, јер преыа изричној одредби Закона о управним споровима тужилац мора тужбу из темеља преуредити да одговара чл. 24 Закона, па та преуређена тужба мора изнова прсћи све оне фазе поступка које су прописане за остале управне спорове (напосе мора бити доставлена туженом органу на одговср). А оно што je притом најважније; то онда и више није управни спор пуне јурисдикције ради заштите пред шутгьом, него обични спср о законитости управног акта. Уређење другог питаньа, тј. судских овлаштегьа у утврђивашу чињеничног сташа уско се повезује с карактером самог спора као .спора пуне јурисдикције. Код спорова о законитости уобичајено и разумљиво je стајалиште да се оцјена материјалне законитости •оспореног управног акта а то je основна сврха управносудског надзора над администрацијом врши на темељу чињеничног стагьа које je утврђено у управном поступку. Taj принцип има велико' значење и Закон о управним споровима га je изријеком фиксирао,. допуштајући од ньега само точно ограничена отступагьа у чл. 36; ст. 3. Напротив je код спора пуне јурисдикције ради шутн>е потребно поставити и друкчије правило у погледу утврђивања чшьенкчног стања, јер би крај непотпуно утврђеног чињеничног стања дошла у оправдану сумњу законитост саме судске одлуке која има упутити тужени орган „у ком- смислу“ треба да донесе своЈе pjeшење. О таквој je потреби итекако водио рачуна аустриски Закон о управном судишту прописујући изријеком да he суд утврдити односно допунити потребно чињенично стање преко нижег суда или управног органа који сам одреди (§ 37,. ст. 9). Поготову то вриједи у њемачком праву гдје je Савезни закон о управном судишту поставио чврсто инквизиционо начело за све управне спорове, па тако и за спор пуне јурисдикције ради шутње администрације. А напредна je била у том погледу и пријашша Уредба о управном суду која je такођер овлаштавала суд да мимо опће начело и сам утврhvje чин.енично стање кад нађе да je то „у интересу економије посла, било због једноставности самог питања, било због његове уске везе с правним питањем“ (чл, 60, ст. 3), Нејасно je зато који су разлози били руководни приликом доношења Закона о управним споровима да се при таксативном побројавању изнимака од начела из чл. 36, ст. 1, није обухватило join и назочно питање, тим већма, што у ст. 3 тог истог члана постоји одговарајућа одредба кад се примјењује чл. 65 Закона о управним

ступка о одрицаььу од тужбовног захтјева. Садашње регулирање одговора § 32 пријашњег Закона о пословном реду у Државном савјету и управним судовима, као и чл. 50, ст. 2, Уредбе о управном суду само с том разликом да се шутььа тужиоца по тим ранијим прописима изједначавала с изричном изјавом задовољства, а то je имало онда и карактер сметње за отварање новог поступка.