Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

441

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИЈЕ

споровима. Потешкоћа, наравно, није непремостива, те судска пракса може сасвим лијепо из чл. 40, ст. 5, извести пропшрење ст. 3 чл. 36 и на овај случај. Но ако до тога дође а по моме би мигшьеньу до тога требало доћи тада се суд не може само ограничили на утврђивање чињеница које су постојале у вријеме кад je странка тражила издавање управног акта, већ мора узети у обзир и све евентуалне нове чињенице. До те потребе долазе с разлога што се води спор пуне јурисдикције с мериторним овлапггењима суда, а не води се спор о законитости на темељу и у оквиру чињеница које су постојале у управном поступку. А ту потребу оправдана и околност, да je те нове чињениде без обзира иду ли оне у прилог тужиоца или на његову штету био дужан утврдити управо тужени орган. На тај се начин може десити да нове чивенице накнадно оправдају онај разлог тужбе који према чшьеничном стану у првостепеном односно жалбеном поступку тужбу не би чинио основаном, као што се може десити и обрнут случај да тужба накнадно постане неоснована. 7. Санкцще начела обавезности судских одлука у управнил споровила. Начело обавезности судских одлука у свим управним споровима опћенито треба да има своје ефикасне гаранције. Код спорова о законитости који окончавају касаторном пресудом суда, мора се донијети нов управни акт ако то природа предмета тражи, a тај акт има донијети тужени орган примешујући не само схваћања суда у материјалноправним питањима, већ и уважавајући његове примједбе у погледу управног поступка. Тамо гдје такав акт ипак није донесен противно истакнутом начелу, настаје нов случај шутње управног органа, шугње која нема везе с досад описании облицима ћугања по чл. 23 Закона о управним споровима. И даље: како смо видјели, у појединим се системима управносудске заштите због шутње администрације ограничавају овлаштења суда на то да суд својом одлуком наложи туженом органу у ком he смислу донијети пропуштено рјешеше. Таква су овлаштења кар~ктеристична за сва три облика шутше по чл. 23 Закона о управним споровима. У таквом се онда суставу судских овлаштења јавља могућност и другог облика непоштивања начела обавезности судских олука тј. недоношење наложеног рјешзња. Према томе се на подлози принципа обавезностл судских пресуда креирају и два нова облика шутње администрације, од којих има само другонаведени изравну везу са шутњом која je већ једанпут била предметом окончаног управног спора (21). За обје ове ситуације поставља наш Закон о управним споровима јединствена изрична правила, која се могу сажети на ових пет точака;

(21) У овом другонаведеном облику нема мјеета случају кад je у извршешу судске пресуде тужени орган донио нов акт. али противно постављеним материјалноправним или формалноправним примједбама суда. Ту се може покренути само нова судска тужба према чл. 64, ст. 1, Закона о управним споровима а не може се користити пут предвиден у чл. 65.