Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

442

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

а) Тужени државни орган дужан je безувјетно донијети своје рјешење по пресуди изреченој на основу чл. 40, ст. 5, а по пресуди изреченој на основу чл. 40, ст. 2, само ако je то по природа ствари потребно. Да ли у овом другом случају треба доносити нов акт, обично се вида из образложења касаторне пресуде, б) Акт се у оба случаја има донијети најкасније у року од тридесет дана након што je туженом органу достављена пресуда. Ова дужност поновног рјешавања постоји за тужени орган ipsa lege, а не каступа тек по неком захтјеву странке, само што се та дужност јаче подцртава у стварима које су ријешене пресудом по чл. 40, ст. 5. Дан достављања пресуде тужитељу и трећим лицима ra-ije мјеродаван за ток тога рока. Taj тридесетодневни рок je за тужитеља и за трећа лица минималан и прије његова протека не могу њихове евентуалне пожуршще код туженог органа имати карактер правно релевантних претлоставки за даљу заштиту. в) По истеку тридесетодневног рока прзвноважна претпоставка за заштиту пред наступјелом шутњом je рекламација рјешења. Ta ce рекламација има обавити у писменој форми, и у н>ој треба бити истакнуто да се од туженог органа ургнра дношење рјешења у извршењу судске пресуде. Рекламираље je ограничено само утврђивањем dies a quo (то je дан по истеку тридесетодневно рока), док je dies ad quem неограничен, г) По извршеној рекламацији странна je дужна чекати седам дана. И ту je о;ре’ ен само минималан, а не и максимален рок. д) Уколико je по истеку тог рока странка још увијек интересирана на доношешу рјегцења, она се може обрати'ги суду који je донио пресуду у првом степену, и затражити да тај суд донесерјешење које he у свему замијенити недонесени акт утфавног органа. Како се види, процедура je до те точке у оба случаја врло слична поступку који предвиђа чл. 23 Закона о управним споровима (напријед § 5). Нарочито ударају притом у очи двије околности: прво, да су рокови за доношење рјешења у извршењу судске пресуде знатно краћи, и друго, да с обзиром на покретане поступка пред судом по сл. д) ово није нови управни спор, већ наставак оног спора који je био окончан пресудом по чл. 40, ст. 2 или 5. За такав карактер ове друге околности има доста индикација већ у самом Закону о управним споровима. Тако се овај поступак не покреће ни жалбом ни тужбом, већ поднеском који се у чл. 65, ст. 2, опћенито назива „захтјев“, У том погледу постоји битна разлика према ситуацији кад странка оспорава законитост рјешења које je донијето у извршењу судске пресуде: овај потоњи акт побија се по чл. 64, ст. 1, „новом тужбом“ ту се уствари води нов управни спор о законитости новог управног акта. И даље: док се нова тужба мора таксирати (500. — дин), дотле приједлог да суд изда рјешење које замјешује управни акт, не подлежи плаћању таксе (Уредба о таксама у управним споровима од 10 јуна 1952, Службени лист ФНРЈ бр, 32/52). Напокон, најупадљивија je околност да je и сам посту-