Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

228

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

речан појам, с реакционарним елементима одржавања друштвеног стања без икаквих промена. Треба одвојити међузависност као нешто објективно од солидарности као вољне, субјективне појаве, а свака међузависност не мора бити и солидарном?; из ње може произићи и борба, особито класна. Солидаристичка теорија уствари иде у прилог друштвено повлашћеним класама, јер роистовећује међузависност са солидарношћу, тврдећи да сви који су међузависни морају бити и солидарни, а то je нетачно. Заснивајући право на солидарности Диги je нетачно схватио настанак и улогу права, jep се ови не могу схватити без уношетьа елемента борбе. Солидаризам je уствари израз страха од револуције и служио je као идеолошка подлога фашизма. Диги није решио слабости солидаризма, али je истакао идеју друштвене диференцијације, потребу оправданьа државне васти њеном активношћу и потребу да људи према заједници имају пре свега обавезе а затим права. То су његове заслуге. Чланак прегледно и сажето износи проблем солидаризма, али би ипак било боље да je извршена подробнија анализа овог појма, из чега би изишла и препизнија критика. Битно je да je солидарност нетто неодређено шу свако може да схвата како одговара његовим интересима. Нема никаквог објективног да зато ни објективног права, те je и Дигијев покушај заснивања таквог објективног права на солидаризму пропао, као што мора пропасти и сваки друти који се заснива на апстрактној објективности целога друштва. Објективно се може наћи само у својој дијалектичкој супротности, у нечем субјективном тј. у интересу једне класе или трупе у друштву ко ja, у датим објективним условима, претставља носиоца напретка. У том правду, мислимо, треба да иде покушај продубљивања проблема које поставља солидаристичка теорија драва која je веома важна, јер поставља питање објективности права. Ми ту теорију не смемо игнорисати; она се мора веома подробно разрадити и покушати наћи „рационално зрно“ њено. Као почетак таквог проучавања треба посматрати и поздравити и овај рад.

Др. Рад. Д. Лукић

Др. Никола Вучо: РАСПАДАЊЕ ЕСНАФА У СРБИЈИ, книга прва, Београд, издање Српске академије наука, 1954, 478 стр. Ова расправа претставља први део једног обимног рада који би имао бити објављен у три посебне књиге. У првој књизи коју овде приказујемо, третира се питање развоја еснафа и нарочито питање разноврсних облика конкурентске борбе којој су били изложени занатски мајстори организовани у еснафе и која je довела до распадања еснафа. Друга книга би требало да ce бави положајем занатлија и занатских радника, док би трећа и последња приказивала борбу занатског радништва против експлоатације коју су над њима спроводили еснафски мајстори и утицај који je та борба имала на дефинитивно распадање еснафа у Србији. Аутор je при изради ове расправе користио пре свега архивску грађу која потиче из разних установа бивше Крал>евине Србије, затим архивска документа Државне архиве HP Србије и документа из градских државних архива у Београду, Пожаревцу, Титовой Ужицу итд. Поред тога користио je статистичке и остале званичне публикације које су излазиле у Кральевини Србији, стенографске белешке са заседања Народне скупштине, радничку и осталу штампу, као и другу литературу из тога доба. Цела книга подељена je у два основна одељка. У првом одељку који носи наслов Еснафско уређење, у двема досебним гла-