Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

229

вама говори се о еснафском законодавству и о оснивању и развоју еснафа. У првој глави изнети су услови под којима je допета тзв* Еснафска уредба која je све до 1910, када je био донетз Закон о радњама, претстављала основни законски пропис којим се регулисало мноштво питања у вези са оснивањем, организацијом, привилегијама и дужностима појединих еснафа, њиховим међу■собыим односима, као и у вези са правима и дужностима чланова еснафа, односима између мајстора, калфи и шегрта итд. У друтој глави истог одељка оппшрно се излаже развој појединих еснафа у Србији. Из ових излагања видимо да je у Србији већ првих деценија XIX века постојао знатан број еснафских организација. Са даљим привредним јачањем Србије, са постепеним учвршћењем њене, политичке самосталности, ььихов број се све више повећавао. У овој глави наилазимо на детал>не податке о оснивању и броју еснафа за сваки поједини већи град и за све варопшце у Србији, укључивши овде и крајеве припојене Србији 1878. Из већег броја табела и сличних прилога видимо не само бројно стање и врсте еснафа у појединим местима, него видимо и време кад je који еснаф основан, број гьегових чланова, итд. Иако je излагање преоптерећено многим детаљима, оно нам ипак пружа слику развитка еснафских организација у Србији у току целог XIX и једног дела XX века. У другом знатно већем одељку ове књиге излажу се разни облици конкурентске борбе коју су у односу на еснафе у Србији спроводили страни трговци и занатлије, страна индустрија и др., а тако исто се приказује и конкуренција између појединих еснафа и домаћих трговаца, између самих еснафа, као и између еснафа и домаће индустрије која се у другој половини XIX века постепено подизала у Србији. Најосновнији задатак еснафа био je, како истине аутор, да заштити своје чланове од конкуренције. У току првих деценија прошлога века, у условима још неразвијене робне рривреде, кад су занатлије радиле углавном за локална тржишта и када се њихова међусобна конкуренција кретала у оквиру ових тржишта, еснафске организације успезале су да разним мерама елиминишу или бар ублаже како конкуренцију између појединих чланова еснафа, тако и конкуренцију која би долазила са других страна. Међутим, после Другог српског устанка у Србији се посте-, пено стварало унутрашње кагшталистичко тржиште и све више се развијала робна производња. Поред тога из суседних, економски и индустриски развијених покрајина ондашње Аустро-Угарске брзо je продирао капиталистички начин производње и истовремено су отуда у све већем броју долазили занатски мајстори и радници који су са собом доносили боље алате и савршеније методе рада. Из ових покрајина, као и из других европских држава, почеле су у Србију пристизати све веће и веће количине најразноврснијих индустриских производа, и то скоро увек јевтинијих и бољих него што су били производи еснафскихх занатлија у Србији. У овим условима еснафске организације су све мање могле да заштите своје чланове од различитих облика конкуренций како са стране тако и у оквиру саме земље. Аутор нам у једанаест ошпирних глава овог одељка приказује многе облике конкуренције којој су у току XIX и почетком XX века били изложени занатски мајстори и радници, конкуренције која je, најзад, заједно са другим факторима, довела и до распадања еснафа. Из ових излагања можемо истовремено да пратимо и грчевиту борбу коју су еснафске организације појединачно или заједнички водиле за очување својих привилегија, a касније и за сам свој опстанак. Чини нам се да би у вези са овим радом могле да се ставе и извесне примедбе. Можда би, например, било логичније да je аутор, говорећи о оснивању и развоју еснафа у Србији, паралелно