Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

227

потпуно неразрађено питање основних, а нарочито општих савезних закона. Вероватно je та краткоћа и узрок што су неке формулације нелрецизне и недовольно образложене. Ово je посебно случај с формулацијом характеристика федеративне државе. Није довољно jaсно како се појединци-грађани могу стављати у исти ред с државама-чланицама као „чланови“ федерације. Др. VI. Крбек: О управном спору. у језгровитом, јасном и прецизном чланку проф Крбек обрађује сва главна! питања управног спора по нашем новом законодавству, вршећи упоређења са старим jyтословенским правом и страним законодавством. Нарочито je потребно истаћи брижљиво вођење рачуна о нашим написима из ове области, иако су то претежно ситни написи, као и о нашој судској пр.акси која je већ доста развијена, Проф. Крбек тиме даје пример како треба при расправљању неке ствари узимати у обзир сва мишљења која су о њој. код нас изражена, као и судску праксу, што често други писци, нажалост, дренебрегавају и пишу као да једино они постоје на свету. Величина неког писца може само бити још већа ако се супротстави другима; ничије се мишљење не сме ицнорисати a још мање не познавати. Не би вредело излагати садржину чланка проф. Крбека, с обзиром на то да обухвата све ,проблеме управног спора. Вреди задржати се само на извесним питањема која су од већег значаја, или где се могу заузети супротна становишта. Такво важно питагье јесте одређивање појма управног акта по нашем Закону о управним споровима. Он даје материјалну дефиницију тог појма, али она није довољно јасна, као, уосталом, и свака друга дефиниција. Проф. Крбек расправља неколико спорних питана у вези с тим, али, разуме се, ту остаје још много других пи тања, што захтева специјалне расправе. Са своје стране, не бисмо се сложили с мишљењем проф. Крбека да странка ко ja je подпела претставку надзорном органу нема право на покретање управног спора у „разумном року“, јер би се тиме изиграло начело да се спор мора покренути у преклузивном року. То начело свакако треба пошговати, али оно овде долази у сукоб с другим начелом да суд не треба покретати доклегод постоји могућност да управни органи и сами донесу законито решење, а та могућност постоји доклегод се очекује да надзорна инстанца у разумном року реши о дретставци. Ако то не буде дотле учинила, неће ништа сметати да се у новом разумном року захтева од странке да покрене управни спор. Б. Перић: Солидаризам у теорији права. Овде се утврђује да на правку науку врше утицај не само друге друштвене науке, него такође и природне науке. У XVII к XVIII веку нарочити утицај je извршила геометрија која je довела до стварања непроменљивих система природног права. У XIX веку најјачи je утица ј биологије. На основу биолошког схватања друштва као организма у коме олабији у борби за опстаиак подлежу јачима, сматрало се да држава има да остане неутрална и да само пази да се не прекрши правни поредак. То je идеологија индивидуалног либерализма и неограничене приватне својине. Овакав систем je довео до рђзвих последица, па се дрешло на ученье о потреби ограничења својине и слободе иницијативе. На основу истог схватања друштва као организма почело се проповедати интервенисање државе у друштвени живот ради заштите слабијих. Али се такође изводило и правило да појединац вреди само као део друштвеног организма и да између појединаца и друштва мора постојати солидарност. Солидарност се нарочито истицала као нужност за односе између разних друштвених класа. Најснажнију правку теорију на основу солидарности израдио je Диги. Међутим, такве теорије су неопрживе, jep je и солидарност сама по себи недовољно јасан и против-