Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

237

лика je моћ пропаганде и других техника „убеђивања маса“ и распаљивање томила у циљу контролисања народа, уништавања ,политичких противника и освајања власти“ (180). Проучавања тржишта, индустриска психологи] а и друге области научног истраживагьа исто тако могу постати снажно оружје у рукама ексшюататорских слојева. Извори опасности злоупотребе научног сазнања су бројни. Пре свега многи научнгщи су спремни да продају своје способности оном ко добро плати, без икаквих скрупула преlма циљу којем научни резултати служе (185). Но још je опаснија тенденција научника да се идентификују са вишим друштвеним слојевима, јер они тада живе њиховим начином живота и ретко долазе у додир са „обичним човеком“. Роз сматра да je неопходно да научни радници у друштвеним наукама буду у додиру са свим слојевима друштва. ~3нање je моћ, и, ако ми научни радници желимо да избегнемо злоупотребе моћи коју стварамо, мораћемо предузети извесне позитивније кораке“ (189). Не претендујући на целовиту анализу овог проблема он сматра да приликом избора предмета за истраживагье треба обратити пажњу на могућности коришћења научних резултата у друштву и сугерира потребу да научни радници измене свој став дрема „необразованом свету“. У трећем делу кгьиге, у ком се разматра повезаност социологије са осталим друштвеним наукама, најинтересантније je поглавље о узајамном утицају социологије и политичке економије, Писац у сажетом виду износи њихове корисне међусобне утицаје у прошлости. Они ce огледају y придавању већег значаја социолошком истраживању друштвених последица ko je произлазе из економских дромена. ЕконЬмисти тзв. институционалистичке школе преузели су од социолога многе методолошке поступке и инструменте за мерење друштвених појава, док су социологи много научили од еконарочито у погледу анализе временских серија. Социолози могу од економиста још много научити у погледу ригорозне дедуктивне анализе и математичког метода. Писцу je ипак највише стало до тога да истакне користи које економска теорија може извући из темељног социолошког познавања дрзчптвеног оквира у ком се развија економски живот. Класична и неокласична економска теорија, найме, изтрађене су на данас потпуно неприхватл>ивој социолошкој концепцији друштва као агрегата индивидуалних атома и на рациона листичкој психологији (198-9). Роз уопште не дотиче проблем социолошких основа на којима je Лзграђена Марксова економска теорија, али се упушта у исцрпну критичку анализу психолошких и социолошких претдоставки класичне грађанске економије (199 —209), која заслужује да јој посвете пажњу они економисти који ce интересују историјом економских теорија. Разматрање појединачних методолошких проблема полази од правилне тезе да je у методологији социолошких истраживања врло много отворених и спорних питања. Од десет поглавља од којих свако обрађује посебан проблем а проблеми међусобно нису чврсто повезани најинтересантнија су два поглавља о примени статистике парцијалне корелације у социолошком истраживању, поглавље о експерименту и поглавље о научним уопштавањима у социологији. Књига, уствари низ самосталних радова, писана je полемички и оријентисана на спорне проблеме појединих области, без претензија какве се редовно срећу у уцбеницима да у сажетом синтетичком виду прикажу научне резултате одређеног подручја науке. Намешена у првом реду научним радницима на социологији, она садржи низ оригиналних прилога и сугестија за развијање социолошких метода и теорије.

Војин Милић