Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

248

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

WELTWIRTSCHAFTLICHES ARCHIV (Zeitschrift des Instituts für Weltwirtschaft a. d Universität Kiel), 1955, Bd. 74, Heft 1. Dr. Roberto T. Alemann: Die Theorie der peripherischen Wirtschaft, Специфични економски проблеми земаља Латинске Америке добили су свој теориски израз у радовима професора Раула Пребиша. Његова теорија полази од разлике у економском положају измећу недов ољно развијених и развијених земаља, Економски неразвијене земље ce појављују као „периферне“ у односу на економски развијене које претстављају „централне“ земље. Пребиш применив ова општа разматрања на конкретну анализу односа између земаља Латинске Америке и САД. Прве су периферне земље и произволе утлавном сировине и намирнице, a купују претежно индустриске производе. Тако засновали односи размене између ових земальа имају неповољно економско дејство на неразвијене земље. Заостајање неразвијених земаља нема тенденцију да се аутоматски отклони. Напротив, искуство показује да се технички прогрес брже испољава у индустриској производил него у гранама које припремају основне производе као што су пољопривреда и екстрактивна индустрија. Економски се то заостајање огледа. пре свега, у чињегоши да je доходах у тим земљама нижи ол дохотка у развијеним. да je акумуладија капитала и његово формирање недовољно брзо, производност рада ниска, а радио становништво недоBOJBHO запослено. ‘Ово погоршахье положаја перифериях земаља још више појачавају феномени везани за флуктуације привредног циклуса. jep je нарочито у време депресије пад доходака у тим земл,ама много већи него у економски развијеним - земљзма. Осим тога постоји и тенденција ,по којој се удео сировине у у купно ј структури произвола смањује. што има за послелицу спорији пораст увоза из неразвијених земаља ол пораста реалног дохотка у центру. У свом практичном, економжотхолитичком аспекту теорија периферне привреде инсистира на индустријализашгји. па и по пенм да се почетни капитали лобију из иностранства. Аутор на хшају чланка лапе преглед критичара ове теорије. међу којима су напзначапнији Е. Вагеман и Ј. Винер. И порел тога што cv те критике лобрим делом умесне. не може се нетирати утипај копи je ова теорија ималэ и има на гтиврелну политика земалчя Латинске Америке. —< Anthony Y. С. Коо: Per Capita Rate of Ecortomir Growth. Проблем акумулашре капитала и економског пораста тпетира се у новије впеме пол снажним утипапем Кензијанских идеја. Међутим. те анализе заснивају се на моле.лимя копи гтетстављапу сувише угшошћене гшивреде са великим бројем елимкнисэних фактора. Аутор сматра да пе искључивапне фактора промене, у бројном стахьу и структчри становнтгаггва један ол великих недостатака ових анализа. Због занемаривања овог момента теоретичари су принуђени да извачунавапм стопе пораста искључиво на основу пуяог искоришјпења капапитета и пуног упослења рала, што je недовољно. jep се преко тих показатеља не може израчунатч побољшање У животном станларлу. Да би се то могло изрэчунати потребно je У анализу ук.тьучити још јелан показатель стопу пораста дохотка но глави. Увоћење овог момента у теориску анализу тгзвршио je мећу првима амерички економиста Ј. Ј. Spengler с тим што пе и он пошао од упрошћених елемената у анализи претпостављајући, измеЬу осталог, да се структура становгогштва по полу и узрасту не мења, да су константни односи између радног дела становништва и укутшог становништвя као и однос између запосленог и незапосленог дела. Увођењем овог момента даје се ранијим анализама нова перспектива за израчунавахье стопе привредног пораста на дуги рок. Осим тога успоставл>а се и веза између анализа класичне и Кејнзове теорије које су досада биле привидно раздвојене једна