Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ИЗРАЧУНАВАЊЕ ДРУШТВЕНОГ ПРОИЗВОЛА

157

би се заснивао на про,цени нрвчане вредности резултата свих категорија рада пружио би најширу подлогу за друштвену анализу, док свако сужавакье ове подлоге на једну категорију води аналитичке вредности читавог прорачуна“ (стр. 21). Данае владајуће схватање међу економистима и статистичарима западне оријентације искључује резултате рада треће категорије из прорачуна народног дохотка (са изузетком плаћене кућне послуге). Овако дефинисан појам производив, као што га je одредио др. Грђић, може се потпуно бранити са конкретно-економског гледишта. Међутим,' он je настојао да да и теориско образложенье свог појма производите позивајући се притом на основни став теорије радне вредности да се свака вредност ствара радом. Његово схватан>е односа вредности робе и тьудског рада не може се научно прихватити и критика коју даје В. Ракић у односу на то схватанье, сасвим je на месту. Није ма који појавни облик рада у исто време рад који ствара вредност, робе, односно рад који претставља оригинерни извор дохотка. Ван сваке je дискусије да се само рад у материјалној производили, дефинисаној на начин како то чини Маркс, може једино сматрати као извор дохотка. Taj рад ствара вредност робе и његова економска величина се управо и изражава кроз вредност као заједнички именитељ за израчунаванье једног глобалног показателе укупно произведених роба. Дакле, уколико се. пође од материјалне производње као сфере у којој се стварају дохоци, те дохотке нужно морамо изразити у вредностима односно вредносним ценама. Уколико не поступимо тако, а тако не поступа Методологией, долази се до деформације прорачуна коју са правом критикује др. Грђић. Сматрамо због тога да je ово друго, шире, екстензивније схватање производите или, боље, економске активности која се има обухватити при прорачуну друштвеног произвола прихватљивије управо са гледипгта „конкретно-економских потреба“ и да тачније одражава економску активност једног друштва. Међутим, то не значи да и при овом схватању не ростоје извесне делатности у оквиру којих се дохоци имају сматрати као трансферни и као такви неће ући у израчунавање глобалног друщтвеног износа. Оно што претставл>а одлучујући момент у погледу предности другог схватања, јесте управо то што , оно одговара конкретно-економским цил>евима анализе и обухвата привредне феномене у шиховом комплексном изразу, у изразу који цретставља, резултанту деловања снага које делују како у производњи тако и у расподели, размени и потрошњи. Тачно je то да оно не даје одтовор на питагье где су први извори доходака, и покушај др. Грђића .да у својој студији одговори управо на ово питање није дао резултата, jep се сваки људски рад не може сматрати као оригинерни извор дохотка. Међутим, са гледишта практичног израчунаваша величине друштвеног произвола и народног дохотка, то питанье и није од примарне важности. Разрадом методологије прорачуна кроз систем друштвених рачуна може се дати одговор и на то питаше.