Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

195

део доприноси осигураник, други део послодавац (тамо где га има) a трећи део држава! Као што се видело, има и потпуно или делимично бесплатних области где цело финансирање пада на терет давних власти, Отуда потиче и велика тешкоћа при улажену у статистичке податке и разнолике цифре. Данаппьа ситуација je следећа: y финансирану свих социјалних служби учествује в лада, локалне власти и фондови националист осигурања. Сваки од њих докрива различити сектор, Влада директно финансира националну здравствену службу, помоћи и субвенције за храну (које ce неће третирати у овом напису). Локалне власти углавном финансирају просвету и станбену изградну (што ce такође сматра социјалном службой). А фондови покривају све остало; пензије, помоћ незаполенима, болесничке потпоре итд. Влада међутим у знатној мери субвенционира и локалне власти и фондове. Упоређења са структурой издатака од пре рата показују да je удео владе порастао од 26,5% (1937/8) на 58% (1950/1). (Нетто магье у 1953/4 тј. 54,5%.) Удео локалних власти који je 1937/8 износио 44,5% опао je у 1953/4 на свега 20%. Удео фондова пак остао je приближно исти: у 1937/8 износио je 27% а у 1953 25,5% (4). Ако се пак узме структура финансирагьа, види се да укупне издатке влада финансира директно или индиректно дутем субвендија локалним властима и фондовима у висини од 74%, фондови од својих извора финансирају 20%, а локалне власти свега 6%. Пре рата влада je покривала 55%, локалне власти 25% : а фондови 20% (4). Ова структура je нарочито важна за одређивање дејства реди-стрибуције односно нивелисања другптвених разлика. Највеће по обиму je социјално осигурање на основу Закона о националном осигурану. Кад je овај закон доношен, у 1946, објављен je један прорачун о финансиравьу социјалних служби обухваћених овим законом (5). Из њега се види да je перспективно замиш!љено да удео државе у финансирању непрекидно расте: од 34% у 1948 на преко 55% у 1978. Доприноси пак осигураника треба да се непрекидно смањују рд 34% у 1948 на 22,6% у 1978, а доприноси послодаваца треба такође да опадну од 27% у 1948 на 17,6% у 1978. Овај je прорачун наведен да покаже намеру лаубристичких законодаваца о тенденцији финансирања по Закону о националном оситурану. Његове цифре се односе на дуги рок те су за садаппье статье неупотребљиве. Из статистичких пак родатака (Статистике о националном дохотку и о фондовима осигурагьа) види се да су доприноси непрекидно у апсолутним износима расли. (в. статистичке податке на стр. 196.) Удео доприноса послодаваца у целини износи око 46% а догтринос запослених лица износи такође 46—47%, док допринос осталих лица сачињава остатак.

(4) Alan Т. Peacock: Public Finance and the Welfare State у „The Banker”, vol. СП, No. 339, April 1954' стр. 196. (5) Gordon: A Guide to the National Insurance Act, 1948, стр. 35 цитирано код R, A. Brady: Crisis in Britain, University of California Press, 1950. <стр. 339.