Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ГЕР АКСА

205

Тешко je наћи бољи пример с колико тешкоћа продиру нова правна схватаньа не онде где су у питању стари принципы које je револуција оборила, већ управо тамо где насупрот новим схватањима стоје друштвени и правый институты који су се задржали и даље, али je под новим условима измењен њихов потенцијали домет. Неморалност ванбрачне заједнице није ништа друго него последица заштите брака као законом уређене заједнице мушкарца и жене која je, као основа породице, под заштитом државе (чл. 1 и 2 Основног закона о браку). Отуда склапање и одржавање ванбрачне заједнице противно je закону, а у супротности je са законом и с добрим обичајима и сваки уговор закључен у сврху образована и одржавања ванбрачне заједнице. Било би противно закону да се мушкарцу и жени који су у ванбрачној заједници, на основу такие заједнице, признају права и дужности који по дрописима Основног закона о браку настају у браку и који су' — са становишта закона • атрибуты само брачних односа (верност, заједничко имеи становање, споразумно вођење домаћинства). Са тих разлога постојаша ванбрачне заједнице не даје права једном ванбрачном другу да од другое захтева издржавање нити да захтева да учествује у наслеђу заоставштынр другог ванбрачног друга. Укратко, ванбрачна заједница, ма у којој мери на себи носила фактичка обележја заједнице брачних другова, не може да буде правый основ за стицање права. Општи принцип да из неморалног и законом забрањеног бдноса не могу настати права која су последица законом одређеног и заштићеног односа, у овим границама, има и овде своју пуну вреднсст. Међутим, из постојаша ванбрачне заједнице настају и имовинскоправни односи. Одрицагье сваке заштите имовинским интересима у ванбрачној заједници значило би повлађивање бесдравног присвајања имовине и беоплатног искоришћавања радне снаге ванбрачног друга. Заштита имовинских права брачних другова не заснива се на закључењу брака. Закључење брака није разлог због кога се заштићују имовинска права брачних другова, па ни непостојање брака није разлог за одбијање такве заштите. И ванбрачни друг има право да тражи заштиту својих својинских и других имовинских права као и сваки друти грађанин. Као што постојаше брака само за себе не чини да брачни другови стичу имовинска, права тако и непостојање брака не чини да ванбрачни другови губе та права. Ова очигледна истина није могла да продре у судску праксу пре но што je Савезни врховни суд у својој општој седници од 4 марта 1954, размотривши гтатање свих спорова у вези с ванбрачним заједницама, није указао судовима, доред осталог, и на горе наведете аргументе које треба имати у виду приликом решававьа спорова о радном доприносу ванбрачног друга. „Неправилно je гледиште“ дитирамо Упутство донето на тој седници „да овакве захтеве треба одбити као неосноване само зато, што je рад извршен у току ванбрачне заједнице живота и у вези с њим. Накнада вредности рада није остваривање користи од самог постојања ванбрачне заједнице и зато не противуречи принципу заштите брака...