Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

210

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лист ФНРЈ, бр. 4/54) искључиво се односи на кредитив послове у привреди. Тиме се са више вероватноће може мислити да се Уредба о каматним стопама из 1952 такође односила само на кредитив послове у дривреди. Према Уредби о порезу на доходак (Службени лист ФНРЈ, бр. 56/53) која je, са изменама и допунама, на снази и данас, опорезивању подлеже и приход грађана од каната у који се не рачунају камате и згодици по унутраипьим зајмовима и државним обвезницама, ни приходи од улога на штедау (план 61 и 62 Уредбе). Из тога би пройзилазило. да зајам са накнадом између приватних лица у нашем друштву није забрањен, управо да .je дозволен, али да правно није ближе регулисан. Има схватааа да зајам са накнадом између приватних лица не треба дозволити у нашем, друштву. У прилог овог схватааа иду пре свега тежаа за онемогућавањем да неко живи без рада идеал за који су се борили напредни људи свих времена и велика потреба за прикупљањем новчаних средстава ради улагааа у изградау земље. Као драгоцена се појављује свака сума ставлена на расдолагање заједници која уз то даје одређену накнаду. Према томе, сваки поседник новца има могућности да пласира свој новац и нема потребе да га позајмљује приватним лицима. У прилог дозвољавааа зајма новца са накнадом између приватних лица иде, пре свега, чиаеница недовољно развијеног кредитног система у задовољавању потреба приватних лица. Наиме, чињеница je да сваки поседник новца може да уложи свој новац и добије накнаду, али je исто тако чшьеница да приватно лице не може увек да добије новац на зајам од кредитних установа иако je вол»но да длаћа накнаду. Међутим, у свакодневном животу се итекако осећа потреба за кредитом. Осим тога, у нашем друштву постоји низ реликата претходних епоха, доред којих, у садашаем периоду, може да егзистира и зајам новца са накнадом између приватних лица. Најзад, наше друштво je већ довољно имуно од опасности безобзирне експлоатације да, уз ограничеае у погледу висине накнаде, може да толерира зајам са накнадом између приватних лица. 2. Доступна судска пракса по овом питању није богата. Изгледа да се највећи број предмета ове врете окончава пред среским и окружним судовима. У Врховном суду ФНРЈ, у Извештају Врховног суда HP Македонке за 1953 наведен je један случај зајма са накнадом између приватних лица. Туженик je позајмио тужиоцу 10.000 динара. Тужилац je на име обезбеђења дао туженику айву величине 3 декара а на име накнаде право обрађивања и прибираша плодова. Касније je тражио да суд утврди да je он содственик спорне айве и да обавеже зајмодавца као туженика да му айву преда у посед. Срески суд je удовољио тужбеном захтеву. Пресуду среског суда je потврдио окружни суд. Јавни тужилац HP Македоније je подигао захтев за