Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ГГРАКС'А

211

заштиту законитости. Решавајући по овом захтеву Врховни суд HP Македоније je укинуо обе пресуде и предмет вратио првостепеном суду на поновно разматрање и одлуку са разлога: „Туженик je држао спорну њиву као реум за зајам дат тужиоцу. Значи, међу странкама je постојао уговорни однос са обавезама за обе стране. Правно je правило да странке извршавају своје обавезе и да једна странна може да тражи испуњење обавезе од друге стране ако je сама спремна да испуни своју обавезу. Иначе друга странна има право на приговор да прва није испунила своју обавезу (exceptio non adimpleti contractus). Тужилац није доказао да je предложио туженоме да му исплати суму од 10.000 динара као своју обавезу, нити пак, ако je тужени одбио да прими суму, да jy je депоновао код суда, што се по правним правилима сматра као испутьенье обавезе. Зато je погрешио суд када je, признајући право на сопственост тужиоцу и задужујући туженог да му врати заложену њиву пропустио да истовремено обавеже тужиоца да претходно врати позајмљену суму од 10.000 динара, што je његова обавеза према туженоме. Обе обавезе дотичу из истог утоворног односа и њихово извршење je међусобно условлено. Шта више, према утврђеноме од првостепеног суда, обавеза тужиоца je главна обавеза, док je обавеза туженога акцесорна и долази одмах после извршегьа главно обавезе. Зато међусобна условљеност обухвата у себи сукцесивност испуньаваньа обавеза. Када тужилац исплати зајам, зајмодавац je дужан да врати залогу.“ (Врховни суд HP Македоније, Гзз. бр. 21/53). Из наведеног извештаја се види да њива није служила само као залога нити je у ту сврху конституисано право залоге као стварно право на н>ој. Она je заложена фактичком предајом у посед с правом обраде и прибирања плодова од стране зајмодавца. Према схватану и оцени Јавног тужиоца и Врховног суда HP Македоније зајам новца са накнадом између приватних лица je дозвољен посао. Они се, осим тога, нису упуштали у анализу висине накнаде и правни досао доводили у зависност од ње. Неки писци (например, др. А. Гаме: Стварно право, Београд, 1948, стр. 85) сматрају зајам са реумом дозвољеним само ако се прибирагье плодова рачуна у отплату и главнице и интереса. Пресуди Врховног суда HP Македоније може да се приговори да се служи резоновашем које може да се примени само на двостране уговоре. Зајам са реумом, међутим, састоји се из два правна посла: уговора о зајму ствари и уговора о реуму отвари. Оба уговора су реална и, према томе, једнострана. Отуда не може да се говори о приговору non adimpleti contractus. Међузависност постоји, али између правних послова. Уговор о зајму ствари je основни, главни уговор, а уговор о реуму ствари споредан, акцесоран. 3. —• Врховни суд ВОР Србије нема грађанскоправне праксе по дитању зајма са накнадом између приватних лица. Окружни суд за град Београд и Врховни суд HP Србије располажу кривичноправном прайсом по овом питану. Тако, осуђен je зајмодавац који