Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

219

je y питашу дело крађе из члана 250, ст. 2, т. 1, Кривичног законика“ (24). У истом смислу пресуда Врховног суда HP Хрватск& Кж-1668/53 од 27 новембра 1953: „И крађа која би иначе била ситна (чл. 259 Кривичног законика), постаје с обзиром на начин извршеша тешка крађа из члана 250, ст. 2, т. 1, ако je учињена обијањем и. провал>ивањем“ (25). Слично гледихнте изложено у пресуди Врховног суда HP Босые и Херцеговине Кж-398/53 од 4 јуна 1953; „Тешка крађа из члана 250, ст. 2, т. 1, Кривичног законика постоји и онда ако се ради о крађи ствари мале вредности“ (26). У свим наведеним пресудама, као што je напоменуто, реч je O' једној врсти тешке крађе и то о тешкој крађи извршеној обијањем или проваљивањем, чл. 250, ст. 2, т. 1, Кривичног законика. У свим оваквим случајевима наши судови су склони схватању да се ситно дело крађе извршено обијањем или проваљивањем претвара у тешку крађу. Међутим, против таквог схваташа пре свега говоре теориски разлози који су напред изложени. Из саме природе ситног дела крађе као самосталног кривичног дела а не као облика крађе, јасно произилази да се оно не може претворили у тешку крађу само на основу тога што се у конкретном случају дојављују нека обележја тешке крађе. Али у прилог мишљења овде изложеног могу се навести join неки аргументи, поред наведених чисто теориских. У члану 250 Кривичног законика јасно je речно да се као тешка крађа, уз постојање одређених обележја, може појавити „крађа“ а не „ситно дело крађе“. Ово je изричито речено у ставу другом истог члана где стоји „да he се истом казном казнити учинилац ако jeкрађа учињена (даље ce набрајају обележја односно врсте тешке крађе из овог члана)“. Како па кзаконодавад доред израза „крађе“,. изричито у члану 259 употребљава израз „ситно дело крађе“, јасно je да би ово употребило и у формулацији члана 250 да je хтео да прописима овог члана буде обухваћено и ситно дело крађе. Друти аргумент произилази из самог схватања судске праксе, али у супротном смислу него што она то чини. Наиме, у свим наведеним; пресудама, ситно дело крађе се сматра као тешка крађа само онда ако je дело извршено обијањем или проваљивањем. Затим, као што je горе изложено, судска пракса je једнодушна у томе смислу да ранија ссуда за ситно дело крађе не може служили као основ за специјални поврат у смислу квалификаторне околности из члана 250, ст. 2, т. 6, Кривичног законика. Из оваквог схваташа би дроизашло да се Јизраз „крађа“ из члана 250, ст. 2, т. 6, не односи на ситно дело крађе, а да се исти израз „крађа“ из опште одредбе става 2 истог члана односи и на ситно дело крађе. Изгледа мало нелогично да ее један исти израз тумачи на два различите начина иако се односи на истоветне случајеве. Даље, ако би се примило гледиште да се ситно дело крађе може претворити у тешку крађу ако постоје која обележја тешке крађе, онда би било логично да се ово односи

(24) Правый живот, 1954, бр. 12, стр. 25. (25) Naša zakonltost, 1954, br. 2, str. 85. (26) Правый живот, 1954, бр. 2—3, стр. 56.