Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

220

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на све врсте тешке крађе а не само на тешку крађу извршену обијањем или проваљивањем. То би значило да ситно дело крађе постаје тешка крађа ако постоје и која друга обележја тешке крађе а не само обележје из ст. 2, т. 1. Судска пракса, међутим, о окол-ности из ст. 2, т. 6, изричито се изјашњава да не може доћи у обзир у вези са ситним делом крађе, а у погледу осталих околности из члана 250 не пружа доказа. Додуше постоји једна пресуда која на један генералан начин узима да се све квалификаторне околности из члана 250 односе и на ситно дело крађе, али она je усамљена и не би се могло тврдити да изражава схватање свих судова. То je пресуда Врховног суда HP Босне и Херцеговине Кж-60/52 од 31 јануара 1952. По овој пресуди: „Одредбе члана 250 Кривичног законика односе се на све случајеве крађе, без обзира да ли се ради о обичној или ситној крађи. Одредбе члана 250 Кривичног законика шрописују случајеве тешке крађе. Према тим одредбама увек ће се радити о тешкој ако je крађа извршена са места наведеног ;у чл. 250/1 Кривичног законика или ако су предмети крађе наведени у истој законској одредби или ако je крађа извршена на један од начина предвиђених у чл. 250/П Кривичног законика. Пошто се у члану 250 Кривичног законика не наводи изричито, да се односи само на случајеве обичне крађе, тј. на крађу из чл. 249 Кривичног законика, односно’ да се не изузимају случајеви ситне крађе, тј. крађе из чл. 250 Кривичног законика, јасно je да се одредба чл. 250 Кривичног законика, ,па према томе и одредба чл. 250/П, т. 1, Кривичног законика, односи на све случајеве крађе, без обзира да ли се ради о обичној или ситној крађи“ (27). Из ове пресуде би чак изашло да се на ситно дело крађе односи и тачка 6, ст. 2, члана '250, Кривичног законика, тј. да ситно дело крађе може служити као основ за специјални поврат. Као што смо, међутим, видели то не одговара схватаньу осталих судова који су једнодушни у супротном смислу. Из ових разлога ова пресуда не може се узети као правило већ као изузетак од општег схватања наше судске праксе да ситно дело крађе постаје тешка крађа само ако je извршено обијањем или проваљивањем. Па према томе остаје приговор горе назначен да je то властити аргумент судске праксе против њеног схваташа у горе, изложеном смислу. Најзад, треба навести још једну пресуду која потврђује оно што je још у почетку наглашено да ;пракса наших судова није join заузела дефинитиван став по свим спорним питањима у вези са ситним делом крађе. Разматрајући пресуду нижег суда који je узео да постоји дело тешке крађе из чл. 250, ст. 2, т. 1, Кривичног законика у случају малолетника који je извршио крађу суме од 200 динара обијањем ветеринарске амбуланте, Врховни суд HP Хрватске je изложио следеће своје гледиште у пресуди Кж-9/55 —2 од 16 фебруара 1955: ~Макар je крађа ствари мале вредности извршена обијањем или проваљивањем (чл. 250, ст. 2, т. 1, Кривичног законика), може она с обзиром на околности случаја прегстављати

(27) Правни живот, 1953, бр. 4, стр. 19.