Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАРАКТЕР КВАсЈИДЕЛИКАТА У РИМСКОМ ПРАВУ

407

дице, робова или случајних поеетилаца, и без обзира да ли до њега или извригиоца има кривице или не. Баш збот тога његова одговорност није могла бити увршћена y деликте. Ево из којих разлога. Овом одговорношћу су уствари обухваћене две групе случајева: случајеви који су, по речима Дигеста и Инсгитуција, најчешћи (обични, plerumque) када радњу не изврши корисник стана него он „ob alterius culpam tenetur”; и случајеви када je радњу извршио сам корисник. Институције не праае разлику између ова два случаја y погледу одговорности, али, и ако их раздвојимо ни један од ших није мотао бити сврстан међу деликте. Првој грутги случајева недостају два од битних елем-епата римског појма деликта: (1) По римском схватању деликтна одговорност je строго везана за личност (и то физичку личност) извршиоца делтгкта. Таквог схватања деликтне одговорности, које има порекло y почецима римскога права и шеговој вези са релитијом, иако ce током времена ослободило својих примитивних и сурових облика, римско право ce није никада потпуно ослсбодило. Отуда су и робови и лица allieni iuris doli сарах својим деликтним радњама обавезују себе и ту обавезу носе собом мењајући господара илл pater familias-a, или добијајући слсбоду; отуда ce деликтне обавгзе race услед смрти деликвента (нема више физичке личности!) a не race при capitis deminutio (јер физичка личност још постоји!); отуда je деликтна одговорност ненаследива итд. Последица или наличје овога je схватање да ce деликтно може одговарати сако за своје сопствене радње и то активне радње чињење, Чак ни ноксална одговорност не тражи од pater familias-a да накнади пггету коју je причинило потчињено му лице, нити je он обавезан да то уради, него само да уручи оштећеном деликвента, a facultas alternativa коју има не значи прчмање одговорноети на себе него откудљиваïbe деликвента. (2) Са друте стране, Римљани гшсу схватали да ce деликт може извршитл и нечињењем. Отуда против закупца који запали закупљену вилу, може ce подићи actio legis Aquiliae (значи његова радња ce сматра деликтом damnum iniuria datum)(3o) a против ко.модатара или депозитара који не храни поверету му животињу, можеоеподићи само actio commodafi односно depO'3dti(3l). Осим тога за деликтну одговорност потребна je кривица (dolus или culpa)(32). Док контрактна одговорност познаје објективну одговорност (custodia) y више случајева, y домену деликата нема објективне одговорности. Радња која je дала право оштећеном да употреби

(30) D. 9,2, 27, 9. (31) Одговорност лекара no lex Aquilia која ce помиње y D. 9,2, 7, 8 и D. 9,2, 8, рг. није y супротности ca овим тврђењем јер лекар ту одговара не за нелечење него за рђаво лечење. (32) Потребна je заправо „противправна воља“ (Mommsen: Droit pénal, I, стр. 99) и то не само y односу на радњу него и y односу на све чињеиице које чине дело прртивправним. Зато, напр., иако je неко свестан да напада човека неће учинити crimen laese maiestatis ако не зна да je нападнути високи магистрат; неће учинити инјурију ако не зна да je нападнути роб; неће учинити furtum ако мисли да je ствар његова итд. в. D. 3,2, 11, 4; D. 41, 3, 36. 1; D, 41, 3. 37. *