Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

408

actio de effusis et deiectis (jep to je бенефиција y односу на actio legis Aquüiae) може бити извршена долозно или кулпозно, може чак бити неке кривице и до власника стана (напр., није ставио решетке на прозоре, није пажл>иво бирао послугу), али за подизање тужбе то ce не тражи, то ce тужиоца ни судије не тиче одговорност из овог квазиделикта je објективна, Из ових разлога одговорност корисшпка стана за штете које причине њему потчињена или друга лица није могла бити сврстана y деликте. У другој групи случајева, када je дело извршио сам власник односно корисник стана, ситуација je нешто друкчија. Јер: радља je његова a и кривица постоји (морао je знати да je бацање кроз прозор противправна радња). Ипак actio de effusis et deiectis коју оштећени подиже против њега није могла бити сврстана међу деликте, jep ce тужилац подижући тужбу .против сопственика стана није морао позвати на то да je он извршилац дела, ни на његову крмвнцу. За успех тужбе je то индиферентно. јер он подједнако одговара било да je дело извршио сам било да га je извршио неко други. Ако je оштећени хтео да употреби баш деликтну тужбу (а то je могао урадити јер су испуњени основии услови за деликтну одговорност), он je морао употребити actio legis Aquüiae и доказати да je тужени извршилац дела и да je за штету крив(ЗЗ). 2) Actio de positis et suspensia je, као ' и actio de effusis vel deictis, установљена ради сигурности пролазника. Kao таква она je уствари полициска мера. Што су je Римљани установили y облику грађанскоправне обавезе онога који je пред.мет поставио, односно станара зграде на којој je постављен, да пријавиоцу плати суму новца, није много необично јер они нису правили сасвим јасну разлику између delicta publica и delicta privata (зато су, например, y фуртуму и инјурији видели приватне деликте, a полициским мерама врло често давали грађанскоправну санкцију), Разлози што ова т} г жба y Јустинијановим Институцијама није стављена међу деликте су исти као и код actio de effusis vel deiectis. Ho осим њих постоји још један звачајан разлог, специфичан за ову тужбу, a то je: што ce она подизала иако последица недозвољене радње нијг иаступила није настутгила штета. Join je Момзен(34) указао на то да римско право не зна за покушај кривичног дела, нити je имало технички термин за њега, Исто тако римско право није познавало опаеност, односно угрожавање као псследицу. Деликт постоји само онда ако je радња свршена и последица (штега) настутгила. Зато, например, Паулус(3s) .подвлачи „sola cogitatio furti faciendi non facit furerri”, a затим „ако неко ради крађе продре y собу још није лопов иако je ушао ради крађе“, па ce против њега не може поднћи

(33) Наравно да je оштећени то врло ретко чинио јер je прн actio de etiusis et delectis имао да докаже једино да je радња извршена и да je штета наступнла (а не и ko Je извршпо и његову кривицу) a усто добија два пута већу накнаду. (34) Mommsen: Droit pénal, I, стр. 110. (35) D. 47. 2. 1. 1.