Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

actio furti, него евентуално actio iniuriarurn шти actio de vi(36), a инјурију he, no Лабеовим речима(37), учинити „non qui abducere comitem coepitu sed qui pexfecit tu commes cura eo non esset“ (38). Док ce, дакле, код свих деликата тужба могла подићи само када je штета већ настугшла, actio de positis et suspensis ce могла употребити само онда ако обешена ствар није пала и причинила штету(39). Према томе, само онјца ако постоји могућност штете основ тужбе je угрожавање пролазника a то значи -ако штета није још наступила(4o). Зато она нјје могла бити увршћена међу деликтне тужбе. 3) У случају aotio adversus nautas caupones et stabularios нзсумњиво je реч о одговорности за туђе радње, jep ce она може no-, дићи само y случају ако оштећење путникових ствари изврше намепггеници брода, гостионице или штале и ако до сопственика нема никакве кривиде за ту радњу. Ова тужба дакле није могла бити сврстана међу 'деликтне зато што последица није настуиила из њихове радње. Међутим, њихова одговорност ce знатно разликује од одговорности станара y претходна два случаја, јер она није објектигна већ на основу ггретпостављене (и то praesumptio iuris et de iure) кривице (culpa). По томе je шихова одговорност слична деликтној. To je истовремено разлог што ce правила тако веллка разлика између одговорности за штете које путнику нанесу намештеници, која je сматрана квазиделиктном, и оне коју нанесу страна лица (разбојници, лопови и други), која je сматрана контрактном (била je заштићена ca actio de recepto) и почивала на претпостављеном пакту receptum nautarum cauponum et stabuLariorum. Одговорност бродара и власнгжа одморишта на друмовима установљена je, нема сумње, ради заштмте путника и његове имовине. Он je штету могао претрпети са три стране: или од самог бродара односно власника одмо-ришта, или од његових намештеника, или од лица која са бродом односно одмориштем немају никакве везе. За установљење одговорности y првом случају било никакве тешкоће: из власникове активне радње проистиче штета, значи извршио je деликт furtum, damnum iniuria datum или rapina. У другом случају путник може такође да употреби једну од ове три тужбе против самих извршилада, али за њега je то тешко јер треба прво да утврди ko je извршилац a загим да доказује његову

(36) D. 47, 2, 21, 7. (37) D. 47, 10, 15, 17. (38) B, такође D. 50, 16, 225, (9) Jep ако je ствар пала и причинила штету онда ce може или употребити actio de effusis et delectis, или actio legis Aqulliae или actio iniuriarurn. (40) У једном случају je направљен изузетак од овога правила баш зато што римско право није познавало покушај : ако лопов буде откривен у крађи па побегне остављајући ствари које je покушао да украде покрадени од тога није имао никакву штету a ипак he моћи да употреби actio furti. Непознавајући одговорност за покушај деликта, Римљани су, да не би остао некажњеи онај који je покушао крађу, прописали да ће ce крађа сматрати извршеном (да je штета наступила) чим je лопов ухватио ствари које je имао намеру да украде, na je зато одговарао подједнако било да Je ствари однео или не. В. Mommsen: op. cit., I ( стр. 112 и 11, стр. 45 40,

409

КАРЛКТКР КВАЗИДЕЛИКЛТА У РИМСКOМ ПРЛВУ