Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

страна на раскидање уговора у корист трећег лица, односно на његово опозивање, престаје оним часом кад je трећи стекао право из уговора. То je логично, jep je реч о праву које припада само трећем лицу и које и промисар, као контрахент,, може остваривати само за треће лице. Иначе какво би то било право- трећег које би му могло бити одузето или промјењено без ньегова пристанка (28). Зато у правилу без пристанка или иницијативе трећег лица, чим je оно стекло f право из уговора, не може бити ни раскиданьа ни модификације уговора о доживотном издржавању у корист трећег. С обзиром на ово за раскидање или модификацију уговора о доживотном издржавању у корист трећег важила би ова правила: 1) Раскидање уговора споразумом контрахената (чл. 125, ст. 1) или његова споразумна или једнострана измјена може, пошто je трећи стекао право из уговора, услиједити само гьеговим пристанком. 2) Уговор о заједници живота и други уговори из чл. 122, ст. 6, Закона који се такођер сматрају уговорима о доживотном издржавању, не би били подобии ни могући као уговори у корист трећег, jep би. стварали обавезу за треће лице (заједница живота, заједница имања, итд.), а знамо да уговором у корист трећег не може за треће лице бити заснована никаква обавеза, него само право. Да ови уговори могу имати дејство само између уговарајућих страна произлази довољно јасно из текста закона („... или да ће један утоворник чувати и пазити другог, имање му обрађивати и поели je смрти сахранити . . . )”. Стога овдје и не долази у обзир раскидање због поремећаја односа (чл. 125, ст. 2). 3) Неизвршење обавезе као разлог за раскидање уговора о доживотном издржавакьу у корист трећег (чл. 125, ст. 3) може бити, jep долази у обзир једино уговор из чл. 122, ст. 1, Закона, редовно само онда, када промитент не врши према трећем своју обавезу издржавања. Будући да код уговора о доживотном издржавању трећи постаје вјеровник тражбине из уговора (29) и да je као такав овлаштен своје право на издржавање остваривати и принудним путем, раскид уговора због неиспуњења обавезе, могућ je једино ако ce трећи не противи захтјеву стипуланта за раскидање уговора, односно ако сам да иницијативу у том смислу. Доготову ово важи ако je уговором стипулант хтио учинити поклон трећем лицу. Али без обзира на разлог закључења уговора у корист трећег и природу правног односа, који постоји између стипуланта и трећег лица, не може се прећи преко тога да стипулант није ништа више заинтересован на испуњењу обавезе од стране промитента, него треће лице. Зато без гьегове интервенције у једном од наведених об-

(28) Тако Tuhr: о. с. стр. 690, IX, али с обзиром да чл. 112, ст. 3, није императиван пропис, сматра да контрахенти могу уговорити да, и послије приступала трећег лица уговору, могу уговор раскинути или измијенити: види; Klang о. с. стр. 224 и тамо цитирано мишљење Wellspacher-a Ehrenzwelg-a. (29) ~Die Lage des Dritten ist so als hätte er selbst kontrahiert" Klang: o. c. § 882, II i N 9.

398

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТ^.