Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

410

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(3) У нашем новом наследном праву, како je већ споменуто, нема више „лежеће оставине“. Стицање права наследства (насљеђа) и прелаз наследства на наследнике бива истовремено; смрћу оставитела. Овај прелаз како смо споменули бива „по сили закона“ (чл. 135). То значи да по закону није потребна посебна дјелатност самих наследника којом би стекли наследно право (23). Наследници могу већ од момента смрти сставитела вршити сва располаташа било цијелом било дијелом оставине (24). Досљедно томе наследничка изјава о примању наследства по закону има само деклараторни знача). Она није неопходна за стицање наследноправнсг овлаштења, jep се наследником постаje аутоматски и по сили закона (25). На тај наздш давагье позитивне наследничке изјаве, изгубило je знача) који je раније имало. По ранијем систему позитивна наследничка изјава у погледу стицања наследноправног овлаштења имала je конститутивни знача). Стога je морала бити и обавезна. Пропуштање давања позитивне изјаве било je изједначено са одбијањем наследства (арг. из §§ 797 и 819 бив. Опћег грађанског законика). Позитивна наследничка изјава претставлала je основни увјет за стицање права наследства. До прелаза заоставштине на наследника долазило je тек уручењем наследства од стране суда, када су наследници постајали стварним ыосиоцима права и дужности из оставине (26). Као . далња консеквенца непостојања конструкције „лежеће оставине“ и необавезнссти давагьа позитивне наследничке изјаве у нашем праву јест да наследник позван на наследство поста) е наследником и у случају кад не зна да je позван на наследство (27) Одатле излази да за валаност рјешења о наслеђивању, које je по закону деклараторан а не коститутиван акт, није неопходно потребно да су наследници били позвани на расправу заоставштине(по чл. 218, от. 2). Пропуст оставинског суда у том правцу не може

(23) У системима који се заснивају на фикцији „лежеће оставине“ потребан je увијек прихват насљедства са стране наследника и уручене од_ стране суда.

(24) Није дакле потребно да оставина буде по суду „уручена“ наследницима рјешенем (уруцбеном неправом), како je то рани je било по § 797 бив. Опћег грађанског законика. Међутим, чим je насљедник располагао цијелом или дијелом оставине, он тиме себе лишава права да се одрече наследства (чл. 138, ст. 1, Закона о насљеђивању).

(25) Види др Б. Благојевић: нав. дјело, стр. 379. (2G) У том смислу требало je тумачити правно правило из § 547 бив. Опћег грађанског законика у коме je било садржано само теоретско начело да наследник поста je непосредни правки сукцесор оставиоца изјавом о прихвату (Види о томе: dr. В. Eisner-Pliverić: Mišljenje о Predosnovi za Opči građanski zakonik, Zagreb, 1937, str. 367—368, uz § 585—588). Према томеније посве исправно мишљење (види: Објашњеше уз Закон о наслеђивању, Београд, 1955, стр. 146) да je по ранијем систему заоставштина представљала „лежећу оставину“ све док на наследство позвани наследник не би дао изјаву о прихвату наследства. „Лежећа оставина“ постојала je све до момента уручене. Наследник који je дао изјаву о прихвату насљедства нијемогао на основу тога join узетр! оставину у посјед и неме располагати, сведок му она по суду ни je бРlла уручена (§ 797 бив. Опћег грађанског законика). Сличан пропис био je предвиђен и у § 780 бив. Предоснове за ГрађанскР! законик (Службено издане бив. Mpih. правде, Београд, 1934).

(27) Видри Објашњење, стр. 147. Слично и др. Боривоје Познић: Расправљање заоставштине, ~Анали Правног факултета у Београду“, бр. 3/56,, стр. 258.