Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1956., S. 87

СУДСКА ПРАКСА

73

треба да je потпун и тачан, а ако je дат погрешай упут и странка по тьему поступи, она не може због тога трпети пггетне цравне последице. Судска пракса je инсистирала на поштоватьу ових правила поступка. Тако je судском прайсом изтрађено следеће начело: Ако je странка погрешно упућена на вођење управног спора против решетьа где je имало места жалби у управном поступку, па тужба странке против тог ' решеаа буде одбачена, у том случају странка може да тражи повраћај у пређашње стање код органа који joj je дао погрешай упут за вођење управног спора, и то у року од 15 дана по при ј ему судоке одлуке о одбачају тужбе, прикључујући молби за повраћај и саму жалбу против првостепеног решетьа (решетье Савезног врховнот суда Уж. бр. 5134/54 од 14 фебруара 1955). Одређена форма и садржина управног акта мора бита задовољена и кад je у питатьу невезан управни акт, тј. такав управни акт који je донет на. основу слободне, дискреционе оцене. Овлашћенье управном органу да ствар реши на основу слободне оцене. никако не значи ослобађање тог органа од обавезе да претходно у управном поступку правилшо утврди читьенично стање, па да се на основу тако утврђеног чшьеничног статьа но свом слободном нахођењу определи за алтернативу. коју оматра најцелисходнијом. Супротно овоме, у пракси управних органа била je изражена тенденција да се решаватье на основу слободне оцене изједначи са решаватьем мимо правила управног поступка. На таква схвататьа, пракса ввћа за управне спорове дејствовала je у рравцу да се и решаватье на основу слободне оцене схвати само као један вид законског решавања, при коме су исто тако обавезна сва основна правка правила у управном поступку. Као пример такве праксе je пресуда Савезног врховнот суда Уж. бр. 765/53 од 11 јула 1953 којом je уважена жалба тужиоца и преиначена првостепеыа пресуда а пониппено оспорено решетье донето на основу слободне оцене у коме није дато образложетье ни изнето утврђено читьенично статье. У образложетьу пресуде Савезног врховног суда нарочито je истакнуто следеКе: Слободна оцеыа, код система управе који почива на наче. лу легалитета, као што je у нашем нравном систему, не може се схватити жао ничим ограничено поступатье, већ je то такво поступатье ко je се руководи начелом целисходноста (опортуности) и које мора да произлаэи из иэвесне одређене оитуације. Ту ситуацију као читьенично утврђење, мора установите управни орган коме je дато право вршетьа слободне, дискреционе оцене. Ово поступатье које у ствари претходи дискреционој оцени подлежи правтшм правилима (легалитет) и може се оцетьивати и у управном спору (чл. 9, ст. 1, Закона о управном спору). Према томе, иако се код дискреционе оцене само определьетье за ову или ону аятернатаву не може преиспитивати у управном спору (чл. 9, ст. 2, Закона о управном опору) будући да je она невезана праввим правилима, ипак се, и не-