Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се решава само о благовремености тужиочеве жалбе у управном поступку. За такво становиште првостепеног суда нема ослонца у закону. Напротив, и таква решења којима се одбацује мериторно решаванье жалби изјављених на решења којима je одлучивано о примени привредно-управних и надзорних мера претстављају акте који не могу бити предмет управних спорова, па je тужбу ваљало одбацити применом чл. 27, тач. 5, Закона о управним споровима. (Из решења Савезног врховног суда Уж бр. 7732/55 од 3 'фебруара 1956.) Према нашем мишљењу и кад je тужба управљена против управног акта донетог у вези спровођења прописа о привредно-управним и надзорним мерама не може се тужба a limine у сваком случају одбацити. већ се мора водити рачуна о томе да ли je тим управним актом мериторно решено о примени саме те мере или пак до таквог решавања ни je ни дошло, будући да je странци оспорено право путем којег je једино могла доћи до другостепеног мериторног решења. Ако je управни спор покренут у овом другом случају, ту уствари није реч о управном акту који je донет у спровођењу прописа о привредно-управним и надзорним мерама, Такво решење je донео првостепени орган, а другостепени орган одбацујући жалбу није се ни упустио у мериторну оцену законитости првостепеног решења, нити je то решење као законито потврдио. Другостепено решење се дакле искључиво односи на одређено право странке чијим би признававшем једино могло доћи до другостепеног мериторног решавања о законитости примене привредно-управне и надзорне мере. Другостепени орган може да одбаци жалбу странке против првостепеног решегьа о привредно-управној и наДзорној мери због неблаговремености, као у изнетом случају, затим због недопустивости жалбе уопште или због оспоравања активне легитимације за жалбу. У свим тим случајевима није уопште дошло до мериторног другостепеног решавања о примени привредно-управне и надзорне мере и циљ судске контроле законитости таквог управног акта био би само у томе да се утврди да ли je другостепени орган правилно успратио странци право на жалбу. Решавајућп такав управни спор суд се уопште не упушта у оцену законитости саме привредно-управне и надзорне мере, јер о томе није решавао ни тужени орган, већ само цени да ли je повређено оно право странке чије постојање јој отвара пут да издејствује другостепено мериторно решење дотичне управне ствари. Стога сматрамо да се на такве случајеве не може проширити законска одредба по којој се не може водити управни спор против аката које у спровођењу прописа о привредно-управним и надзорним мерама донесе надлежни државни орган у односу на привредне организације. Систем нашег управног спора на потпуно доследан начин допушта судску контролу законитости управних аката и у стварима где се иначе не може водити управни спор ако je у питању прекорачење граница надлежности органа који решава о тим стварима. Кад закон предвиђа да се управни спор не може водити против решен»а донетог у примени прописа о привредно-управним и надзорним ме-