Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДС'КА ПРАКСА

93

je реч о управном акту донетом о спровођењу прописа о привредно-управним и надзорним мерама у односу на привредне организације, дајући следеће разлоге: Решења донета у спровођењу прописа Уредбе о завршним рачунима привредних организација за 1953 („Сл. лист ФНРЈ“, 6р. 54/53) претстављају акте о прнвредно-управним и надзорним мерама у односу на привредне организације и против тих аката није допуштено вођење управног спора на основу чл. 70 Закона о управним споровима, али то само уколико je реч о мериторном коначном решењу надлежног државног органа о спровођењу привредно-управне и надзорне мере на основу наведених прописа, Међутим, оспореним решењем није мериторно расправљено о примени односне привредно-управне и надзорне мере на тужилачко предузеће као привредну организацију, у ком случају би тужба против таквог решења била недопуштена и морала бити одбачена по чл. 27, ст. 1. тач. 5, већ je оспореним решењем' тужиочева жалба против првостепеног решења одбачена као неблаговремена. Стога je овде циљ покретања управног спора не да се оцени законитост мериторног решења о примени привредно-управне и надзорне мере на привредну организацију, већ да се у том спору оцени да ли je тужени као другостепени орган правилно одбацио тужиочеву жалбу као неблаговремену или je пак та жалба благовремено поднета у ком случају би по њој морало да се донесе мериторно другостепено решење. Тужилац у тужби, дакле, истине да je сспореним решењем повређено његово основно право као странке у управном поступку, да се по његовој жалби против' првостепеног решења донесе мериторно решење и оцена законитости оспореног решења у управном спору креће се у том правду, тј. има да се утврди да ли je то тужиочево право, загарантовано му нашим позитивним прописима, повређено или je пак тужиочева жалба оспореним решењем правилно, одбачена као неблаговремена. Стога je тужба допуштена, а приговор туженог органа у његовом одговору на тужбу о недопустивости тужбе с обзиром на пропис чл. 70, ст. 1, неоснован je. (Из пресуде Врховног суда HP Србије У бр. 10263/54 од 3 септембра 1955.) Утврдивши да je тужба привредне организације против другостепеног решења о одбачају жалбе допуштена, првостепени суд je одбио тужбу као неосновану jep je нашао да je другостепени орган правилно утврдио неблаговременост жалбе. Решавајући по жалби привредне организације против пресуде првостепеног суда Савезни врховни суд укинуо je ту пресуду и тужбу je одбацио. За такво своје решење Савезни врховни суд дао je слеће разлоге; Како je установио првостепени суд у побијаној пресуди оспорено решење донето je у спровођењу привредно-управних односно привредно-ыадзорних мера. Оспорено решење, међутим, није се упустило y мериторно peшавање жалбе тужилачког предузећа, већ je исту одбацило као неблаговремену. Према чл. 70, ст. 1, Закона о управним споровима до доношења одговарајућих законских прописа не може се' водити управни спор против аката које у спровођењу прописа о привредно-управним и надзорним мерама доносе надлежци државни оргаыи у односу на привредне организације. С обзиром да je оспорено решење донето у примени тих мера управни спор против истог ни je допуштен у смислу цитираног законског прописа. Није основано становиште првостепеног суда да би управни спор у конкретном случају био допуштен, jep се оспореним решешем и не решава мериторно о самој примени привредно-управних и надзорних мера већ