Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

96

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Из.наведене одредбе се види да je у решавању управних спорова усвојено начело једностепеног решавања кал год се на правый однос има непосредно применит републички или локални пропис. Према томе, правоснажне су пресуде републичког врховног суда као првостепеног суда донете у управном спору где je оцењена законитост управног акта којим je решено о каквом праву или обавези странке заснованим на републичким или локалним прописима. Изузетко од овога, иако се на правый однос непосредно примењује републички или локални пропис. допуштена je жалба против решења републичког врховног суда којим je тужба одбачена са разлога што акт који се тужбом оспорава није управни акт; што je очевидно да се управним актом који се тужбом оспорава не дира у право тужиоца или у његов непосредни лични интерес заснован на закону; што је.реч о ствари о којој се не може водити управни спор (чл. 27, тач. 2, 3 и 5). Двостепеност решавагьа у управном спору постоји само кад се на правки однос, има непосредно применит савезни пропис. У таквом случају увек je допуштена жалба против првастепене пресуде републичког врховног суда, као и против његовог решења којим се тужба одбацује на основу чл. 27, тач, 2, 3 и 5, а према пракси Савезног врховног суда и у том погледу јединственој пракси републичких врховних судова жалба je допуштена и у свим осталим законом предвиђеним случајевима кад се тужба одбацује у претходном поступку као недопуштека. При решавашу појединачних управних ствари примењују се материјални прописи којима су оне регулисане као и прописи управног поступка у циљу да се обезбеди правилна примена материјалних прописа. Ако je у пптању савезни материјални пропис и савезни пропис поступка неоспорно je да je у таквом случају жалба против првостепене одлуке републичког врховног суда у управном спору увек допуштена и кад се решење побија само због повреде прописа поступка. Исто тако, неспорно je да жалба у управном спору није допуштена уколико je у питању првостепена пресуда републичког врховног суда којом je оцењена заког7итост управног акта заснованог на републичком материјалиом пропису као и на републичком пропису о посебном управном поступку. Међутим, у судској пракси поставило се питање: да ли треба допустит жалбу против првостепене пресуде републичког врховног суда којом je оцењена законитост управног акта докетог применом савезних прописа управног поступка, где je иначе у питању ствар регулисана републичким односно локалним материјалним прописом, а жалбом се побија правилност примене савезних прописа о управном поступку. У погледу овог питања испол>ила су се у судској пракси два схватања. У пракси већа за управне спорове Врховног суда HP Србије дошло je до изражаја схватање да je допуштена жалба против првостепене пресуде републичког врховног суда којом се оцењује законитост управног акта, у погледу примене неког од основних начела оп-