Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОТКАЗ ЗАКУПА СТАНА У СТАНБЕНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Да ли je власник зграде укључене у етанбену заједницу који 'хоће да се усели у њу овлашћен на тужбу ради отказа кориснику? Савезни врховни суд у општој проширеној седници начелним мишљењем од 10 јануара 1957 на ово питање одговорио je позитивно: „Ради остварења свог права да се усели у одговарајући стан зграде у приватној својини, која je укључена y етанбену заједницу (чл. 46 Уредбе о управљању станбеним зградама), приватии власник те зграде овлашћен je да непосредно подноси тужбу ради отказа кориснику стана на основу чл. 60, ст. I,' т. 7, Уредбе о управљању станбеним зградама”. Тиме се отклања досадашња неуједначеност у судској пракси где већина судова стоји на становишту да у оваквом случају приватни власник нема активну легитимацију, док му неки судови ту легитимацију признају. Решење дато начелним мишљењем заслужује да буде ближе расмотрено нарочито стога што се налазимо пред ревизијом станбеног права. Размимоилажење судова настало je због тога што će једиој одредби Уредбе о управљању станбеним зградама („Службени лист ФНРЈ”, бр. 29/54) давао различит домашај. У члану 60 те Уредбе стоји: „Уговор о коришћењу стана може се отказати од стране органа управљања односно приватног власника само у рвим случајевима: [...] 7) ако приватан власник који. не станује у својој згради хоће да се усели у одређени стан своје зграде, а ако je кориснику стана обезбеђен одговарајући стан”. У тумачењу ове одредбе судови су имали у виду да Уредба предвиђа постојање зграда укључених у етанбену заједницу којима управљају кућни савети и зграда које у њу нису укључене и којима управљају њихови власници. Већина судова закључила je да отуда произилазп да уговор о коришћењу стана, када je реч о зградама ко je су укључене у етанбену заједницу, може отказати само кућни савет, док власник зграде може отказати уговор само кад зградом сам управља. По овом мишљењу власник не може да откаже стан у згради која je укључена у етанбену заједницу ни у случају када хоће да се усели у одређени стан своје зграде. Овим није повређено право власника зграде на бесплатан одговарајући стан у његовој згради ко je _му да je чл. 46 Уредбе, али за отказ стана нема он сам активну легитимацију, већ кућни савет на основу решења станбене управе. Овај поступак, премд овом мишЈвењу, има и своју практичну вредност. јер поводом предлога кућевласника да се откаже кориснику ■стана, станбена управа испитује. да ли je стан у који кућевласник жели да се усели „одговарајући” за њега самога у смислу постојећих прописа, и тако она може да спречи кућевласника да отказом шиканира станаре. Присталице супротног мишљења, које je прихватио Савезни врховни суд, указују на то да су приватном, власнику станбене зграде и после укључења његове зграде у етанбену заједницу по Уред■би остала следећа права: (1) власник такве зграде може исту оту-