Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ђнти (чл. 48); (2) такав власник има право на одређени део станарине (чл. 45); (3) ако станује у својој згради. може учествовати у њеном управљању (чл. 3, ст. 5); и (4) има право на одговарајући бесплатни стан у својој згради (чл. 46). Ово последне право извире за власника из самог закона и нема никаквих других ограничена осим што власник, да би остварио то право, мора кориснику стана учији стан xohe да се усели, осигурати други одговарајући стан. Али, ако je власнику у чл. 46 признато право на бесплатан стан у његовој згради укљученој у станбену заједницу, онда му се морају дати и средства за остварење тог права. Такво средство je отказ уговора о коришћењу стана (отказна тужба) под условима из чл. 60, т. 7. Ако би се стало на становиште да je у овом случају овлашћен на отказивање искључиво кућни савет, онда би остварење законског права власника зграде било зависно од тога да ли he станбена управа претходно дати решење за отказ или не и да ли ће кућни савет извршити отказ или не. На тај начин право власника на одговарајући бесплатан стан у својој згради било би зависно од тога да ли одређени органи налазе да треба подићи отказну тужбу или не. Да се хтело следи из прописа чл. 46 и чл. 60, т. 7, Уредбе. Из тих прописа може се и мора управо обратно закључити, а найме да je на отказну тужбу по чл. 60, т. 7, активно легптимисан управо власник коме je за остварене), права на бесплатан стан у неговој згради постављен само један услов, тј. да претходно осигура ономе коме отказује други одговарајући стан. Постојање одговарајућег стана за корисника je материјалноправни услов за ваљаност отказа и за одену овог питања очигледно je надлежан суд. У отказном спору насупрот праву власника да добије стан у својој згради стоји право корисника који у том стану станује. Ако се у поступку пред судом утврди да стан у који се корисник пресељава одговара стану у коме станује, спор je решен и реализацији права власника не стоји ништа на путу; ничија права тиме неће бити окрњена, ни корисникова а нити она права која припадају кућном савету и кућној заједници.. Речено je у прилог гледишта по коме отказ може вршити само кућни савет на основу решена станбене управе, да се тиме омогућава да станбена управа, кад јој власник затражи да откаже кориснику, испита' и другу страну овог питана и утврди да ли стан у који би власник хтео да се усели одговара неговим потребама. Међутим, питане одговарајућег бесплатног стана за власника je питане које стоји ван судске компетендије и решава се у складу с одредбама о станбеном простору и вишку тог простора. А кад питане 'одговарајућег стана за власника нема значаја у отказној парници, онда се по том основу не може ни да заснива ма какав приговор у тој парници па ни приговор да власник није легитимисан на отказ. На тај начин je начелно мишљење опште проширеће седнице Савезног врховног суда рашчистило са спором о активној легитимацији власника и утврдило да власник своје право на бесплатан стан може да реа.тизује самосталном отказном тужбом независно од органа управ-

102

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА