Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА lIP AK CA

105

бити утврђен тек ако бисмо се налазили пред више поновљених сличних радњи. У овом случају пошто нема инкриминисане радње нема ни интереса да се испитује свест извршиочева. Пресуда истине да je радник обављао посао у другом предузећу а не у оном у коме je иначе запослен. Ова околност имазначаја, али она уствари само указује да нема оног елемента трајности радње, односно нерадње. Њоме се само јаче истине тренутни, изузетни вид учиниочева дела. Могло би се поставити питање да ли би чл. 213 био повређен од лица које би у другом а не свом предузећу радило хонорарно или повремено па притом, поступало аљкаво? Одговор би зависио од тога да ли би такав извршилац у том другом предузећу могао да има својство одговорног лица. Јер ово својство извршиоца чини један од битних састојака бића овог кривичног дела, и тај je састојак, изгледа нам, такође занемаре'н у овој пресуди. Закон обележава извршиоца као „одговорно лице” у државном предузећу, задрузи, итд. Шта значи тај израз? То свакако није свако запослено лице у предузећу јер би иначе законодавац употребио тај термин. То није ни службено лице јер, с једне стране, не мора свако службено лице истовремено бити и одговорно лице, а с друге, има одговорних лица ко ja не би спадала у службена лица. Др. Таховић каже (Кривично право посебни део, Београд, 1953, стр. 279) да сем директора предузећа то могу бити и нека друга лица која су одговорна за извесну привредну делатност, што зависи од врсте предузећа, разгранатости послова, итд. То може напр. да буде руководилац неког погона, пословођа, предрадник. Међутим, мислимо да то не би могао бити и обичан радник предузећа или нижи службеник. Пре свега, као што смо већ напоменули, закон би се у тод! случају послужио изразом запослено лице. Затим, такво тумачење не би било у духу овог прописа који говори о пословању у. привреди, дакле о једној категорији активности посебној и вишој но што je обично обављање дужности од стране ма којег радника или службеника. Може и обичан радник и нижи службеник да аљкаво поступа или пропушта да врши своју дужнОст, али он има над собом пословођу или шефа који непосредно и стално надзирава његов рад; то je лице које тај рад уствари организује и које je за тај рад у своме сектору одговорно. Такав шеф који би сам аљкаво поступао или који би свесно пропуштао грешке својих потчињеиих, тај би био одговорно лице по чл. 213 Кривичног законика не гьегов радник или службеник. Према томе, случај о којем je реч у овој пресуди Савезног врховног суда не би потпао под чл. 213 Кривичног законика, не само зато што нема одговараjyhe радгье него и зато што нема одговарајућег извршиоца.

Др-

В. М. Грол