Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИК A3 И

Gustav Radbruch: DER GEIST DES ENGLISCHEN RECHTS. Göttingen, Vandenhoeck u. Rupreht, 3. Auflage, 1956, 76 S. Писац дела, познати немачки правки фйлозоф и теоретичар, посматра и схвата енглеско право као одраз енглеског народног духа, односно као део културног стварања енглеског народа. Оно што je према шеговом мишљењу учинило да ово право добије специфичан карактер у односу на континентално, јесте континуитет у његовом развитку на прелазу из Средњег у Нови век. Док на Континенту у том периоду долази до рецепције римског права, а са њиме и до настанка судиског сталежа, у Енглеској то није био случае пошто je овде већ постојао судиски ред и право од њега стварано, те на тај начин долази до цепања правне културе западног света на земље које су усвојиле римско право и на земље англосаксонског обичајног права (Case-Law). Овакав карактер енглеског права одговара и енглеском емпириском односно дедуктивном начину мишљења које се одликује отсуством вештачког конструисања будућих ситуација, односно које очекује да сама ситуација „наметне” решење. Према томе, разум-, љиво je што енглеско право, и само производ одређеног начина мишљења, дедуктивним путем из датих чшьеница изводи закључке, насупрот континенталном праву ко je на чињенице примењује унапред утврђене ставове правнмх прописа. Но као најдубљи основ особитости енглеског права писац сматра нарочито јако енглеско правно осећање, које би се могло формулисати као однос равнотеже између духа за заједницу (Gemeinsinn) и духа слободе (Freiheitssinn), и то не осећање за неко идеално већ за позитивно право (the law of the land). Енглеско право познато je под именом „опште право” (Common Law) и води порекло још из времена норманских освајача када су путујуће судије крал>евских судова изрицале правду занемарујући обичаје који су примењивани у земље. У терминолошком погледу пак треба имати у виду да реч law поред тога што значи „закон” употребљава се join и у значењу „правки поредак”, док реч right која се исто тако употребљава када je реч о праву, означава право у смислу- правног овлашћења. У Енглеској не постоји писани устав нити подела права, Common Law-а, на јавно и приватно. У овом праву су инкорпорисане гарантије личне слободе, што се може видети у правно ј заштити чувеног Habeas Corpus акта, и то чини да се Енглеска може сматрати правном државом у пуном смислу речи, а не државно. уређење засновано на примени принципа поделе власти како то Монтескье замишља. До овакве премоћи права над државом могло je, према пишчевом мишљРњу, доћи кроз „корпоративну аутономију сталежа коме je поверено чуваше права” (26), што уствари значи захвал.-ујући положају и улози енглеских судија од којих неки лично или њпхове пресуде већ столећима уживају велики ауторитет. Овој „владавини права” (Rule of Law) супротставља се пак „суверенитет парламента” који својим прописима (Statutes), као другим извором права, може да преиначује и укида прецеденте Common Law-а. Улога ових писаних правних правила нарочито je порасла после Другог светског рата у области тзв. социјалног законодав-