Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

107

ства, али се углавном ипак своди на допуну' и коректуру Common ■ Law- a. Даље, будући да се ови прописи парламента тумане у духу Common Law-а, они уствари бивају аиме обухваћени и са њим сачињавају нераздвојиво јединство. Но да ипак кроз интерпретации у, не би циљ, и дух прописа изменили, стара се прецизно разрађена законодавна техника. Као joui један извор права писац наводи тзв. „право правичности” (Equity) које je изузетно стварао лорд канцелар односно чьегов суд (Court of Chancery), у циљу корекције одредаба Common Law-а, а што je такође у вези и ca , апсолутистичким тежњама енглеских краљева. Међутим, у XIX веку ово право добило je характер обичајног права као друга трупа обавезних прецедената поред великетрупе Common Law-а, а сам овај суд бива припојен редовним судовима. С обзиром на обичајни характер енглеског права израђена 'jeједна суптилна методика xoja je нарочито погодна онда када се жели да се избегне примена неког обавезног али непожељног прецедента. Овакво емпириско-индуктивно изналажегье права такође чини да je енглеско правно мишљење ближе стварности од континенталног, односно да je енглески судија вито заинтересован за утврђивање свих чшьеница, како правно релевантних тако тг свих осталих, него ли његов континентални колега. Међутим, према_ пишчевом мишљењу, енглеска методика изнапажења права имје тако еластична као што се то иначе мисли, и ыада судиски ред, у целини узевши, у Енглеској има претежну улогу у стварању права, ипак je судија појединац више везан него ли у континенталном правосуђу. Најбитнија - пак характеристика и . одлика система енглеског обичај ног права била би правна сигурност. Правка сигурност je преМа пишчевом мишљењу претпоставка сваке културе и произилази из исте дубоке потребе као и идеја природног закона: потребе да се унесе ред у „дато” и ово подвргне предвиђању. Она претставгьа исто тако, као и правичност и опште добро, циљ којем сваки правки поредак треба да. тежи, и у енглеском правном поретку има примаран значај, jep je идеја о , слободи појединца оснозна идеја на којој почина енглеска правна изградгьа, односно у вези je са мишљу да je кроз правну'сигурност и ова слобода најбоље осигурана. Значајна и, као што се показало, позитивна чињеница за очување правые сйгурности јесте фикција да судије само развијају и усавршавају постојеће право и онда када стварају ново. Но овабрига за правну сигурност доводи и до извесне укочености права, те je тако већ поменуто „правично право”, које je служило за коректуру Common Law-а, постало и само део обавезних прецедената. Исто тако, улога -коју je потреба за правном сигурношћу одиграла у енглеском правосуђу, огледа се. и у енглеском правном. мишљењу. Енглески правей мислиоци могу се, према писцу, поделити у дветрупе: „Оне који верују у разум или природу и оне који верују у ауторитет; тамо Коук (Соке) и Блекстон, овде Хобз, Бентам и Остин” (40 —41). Међутим, обе трупе су уверене у безусловни значај позитивног права. Овај позитивизам енглеског права -чини немогуйим постојање једне систематске правке филозофије у правом смислу речи, што je све у крајњој лкнији последица енглеског емпиризма, односно схватаньа „да je поуздан-ије оријентисати налажење права на природу ствари него ли на идеју о праву” (53). Међутим, према пишчевом мишљењу, оваква ситуација je могућа само тамо . где се друштвени развитак врши постелено. Тамо пак где уздрмани социјални