Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

109

Целокупна материја монографије подељена je на пет глава: I глава појам права личне својине грађана СССР (стр. 5 —37); II глава субјекти права личне својине (37 —87); 111 глава објекти права личне својине (88 —130); IV глава садржина права личне својине (131 —154); V глава грађанскоправна заштита права личне својине грађана СССР (155 —181). 1. Пошто je указаб на потребу изучавања економске садржине права личне својине и на изворе њеног настајања, писац износи своје мишљење да се о личној својини грађана СССР као самосталном институту совјетског грађанског права може говорити тек од доношеньа Устава СССР. До Устава, позитивно право није ■ издвајало личну својину грађана у посебан облик својине. Општи појам приватне својине обухватио je како личну својину грађана' тако и „ситну радну приватну евојину”, као и капиталистичку приватну својину у границама дозвољеним законом. Од Устава СССР, који je правно фиксирао корените промене у економици и друштвеном животу, лична својина je основни и Ца незнатнмм изузетком својине инокосних сељака и занатлија једици облик својине грађана. Не може се, вели даље писац, дати за право оним теоретичарима који својину инокосних сељака и занатлија схватају као њихову личну својину. То су два принципијелно различита облика својине. Лична својина je изведена из социјалистичке и има чисто потрошачки характер. Као таква она ће постојати и у комунизму. Но, напротив својина инокосних сељака и занатлија заснована наличном раду користи се и у сврхе робне производње. Њен извор je рад уложен у приватно газдинство. У комунизму je као посебне економске категорије неће бити. 2. Субјект права личне својине може бити сваки грађанин СССР. Конфискација, која претставља једини случај када грађанин за извршено кривично дело може бити лишен права личне својине, не ограничава правку способност сзФјекта у смислу немогућности бити убудуће субјект права личне својине. Совјетско право познаје сусвојину (чл. 61 —65 Грађанског кодекса РСФСР). По разним основами може настати сусвојина грађанина и државе. Како за својинске односе државе и својинске односе грађана важе посебни режими, a њихова истовремена примена je практично неизводљива, сусвојина грађана и државе може бити само приврбмена, односно на један од законом установљених начина мора бити ' окончана. С обзиром на специфичности сеоске привреде, норме Грађанског кодекса које регулишу сусвојину, не примењују се на својинске односе сеоских домаћинстава, како колхозник тако и инокосних. Писац у вези с тим истине тешкоће теорије и праксе око разграничена сеоских од градских домаћинстава, што у условима ишчезавања супротности и разлика између града и села претставља деликатан задатак. Совјетска грађанскоправна теорија признаје да улагање личног рада или матери јалних средстава у стварање неког објекта претставља основ за признање удела у својини. Ако улагање нема посебних законом дозвољених основа (например: уговор о Hafky), камера за засйивагье односа сусвојине има се претпоставити. Другачије стоји ствар ако се улагање односи на побољшање, корисне измене или одржање извесне већ постојеће ствари. У отсуству изричито изјављене воље и немогућности да се из околности конкретног случаја ут*врди намера за заснивање односа сусвојине, улагачу се тражбено право према сопственику ствари. Судска праксй, међутим, није јединствена y решавању ових правних питања.