Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

111

У совјетској теорији много je дискутован проблем коришћења ■земљишне парцеле око куће (уствари дворишта), када je кућа y •сусвојини више лица. Пракса још није нашла дефинитивно решење. У логичном развијању своје полазне тезе да се право коришћења земљишне парцеле не може одвојити од коришћења саме станбене зграде, Халфина изводи заключай да размер стварно коришћених станбених површина одређује и размер удела у коришћењу земљишне парцеле, без обзира на број сувласника и величину њихових сувласничких удела. 4, Правка овлашћења титулара права личне својине су да ствар држи, употребљава и њоме располаже. По '.шшљењу писца совјетско право не познаје заштиту правно неосноване државине, ни посебан институт државинске заштите независно од titulus-a. Суд-'Ье испитивати титулус не увек већ само оыда акЬ у његово постојање односно исправност по'сумкьа, или ако постоји спор. Посебан интерес побуђују излагања аутора о застарелости права, својине. По совјетском праву сопственик не може остваривати право својине ако je пропустио рок застарелости тужбе за потраживање ствари. Многи писци сматрају да сопственик овде губи право својине и за сопственика призрају државу. У том смислу постуцају и многи судови. Халфина сматра да сопственик који je пропустио рок застарелости тужбе за потраживање ствари губи само могућност судског остваривања свога права, алй само право задржава и даље све до момента кад држава узме ствар од незаконитог држаоца. Ако пре тога момента незаконити држалац врати ствар сопственику или овај сам васпостави државину . радњом која не садржи елементе кривичног дела, сопственик своје право може остзаривати и судским путем. Писац се изражава и против предлога Венедиктова и Черепахина о увођењу у совјетско право института стицања својине одржајем. Он би хтео да и после истека рока застарелости својине (то je особеност совјетског права!), сопственик задржи. своје право, што би значило 1 да се застарелост односи само на својинску тужбу. Не треба сопственик који не врши своје право својине да ужива мању заштиту од повериоца, што би се иначе догодило ако би се увела у совјетско право установа одржаја. Субјект права личне својине je савршено Слободан у коришћењу ствари које му припадају, уз претпоставку да то коришћење није противно интересима других лица и социјалистичком правном попетку. Али у коришћењу имовине ради обављања заната који није законом забрањен сопственик je подвргнут брижљивој контроли државе. Под располагањем аутор подразумева могућност сопственика да одређује правну судбину ствари у коју сврху може закључивати разне уговоре па и оне који нису типизирани, под условом да нису противни правилима социјалистичког друштвеног живота. Распрострањеност нетипизираних уговорних односа je израз практичних животних потреба те се не може оправдати пракса оних судова који им одричу правну заштиту. 5. Совјетско право познаје углавном сва класична стварноправна и облигационоправна средства заштите личне својине. Еминентно стварноправно средство je реивиндикациона тужба. Ни je, по мишљењу аутора, правилно гледиште оних совјетских писаца који мисле да се овом тужбом могу захтевати и генерично одређс-не ствари. Видикационој тужби има места само онда кад тражеиа ствар постоји и може бити 'враћена сопственику, Ако je