Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

112

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ствар пропала или „обезличена” у имовинској маси туженика, има места само тужби из облигационог односа. Неки совјетски писци сматрају излучну тужбу не за кондемнаторну већ деклараторну, пошто се њоме захтева „признање права својине” и тек на основу тог признања може сопственик захтевати саму ствар која je предмет тако признатог права својине. Такво цепање излучне тужбе нецелисходно je и правнотеоретски неисправно. По својој правној природи излучна тужба je облик виндикационе тужбе. Kpaj шй циљ сопственика je и овде као код виндикационе тужбе: успостављање нарушене државине. Карактер излучне тужбе као виндикационе потврђује се и чињеницом да je она управљена против дужника чија се имовина пописује и оне организације односно лица на чије je тражење извршен полис. Облик виндикационе тужбе je и тужба којом законити држалац захтева ствар од незаконитог држаоца. Није овде у питању државинска тужба, како неки мисле. Јер, кад сопственик преноси државину на неко лице, он преноси на њега и сва права потребна за очување ствари. Виндикациона тужба уопште и постоји да би се остварила воља сопственика и успоставило оно стање које je он одредио. A васпостављајући државину помоћу ове тужбе, законити држалац дела не толико у свом интересу колико у интересу сопственика, јер ствара могуйност да му бтвар врати у одређеном року и под предвиђеним условима. Да би изложена мисао аутора била јаснија треба имати на уму да се по совјетском праву притежатье код закупа, депозита и послуге сматра државином. Законитом државином сматрају се случајеви кад такво притежање прелази од власника на невласника на основу правног посла, закона или административное акта. Ако je ствар изашла из државине сопственика против његове воље, он je може виндицирати од сваког лица па и од савесног прибавиоца. Сопственик може употребити виндикациону тужбу против савесног прибавиоца и онда ако je ствар био поверио неком лицу па jy je ово изгубило или му je била украдена. Основ те тужбе лежи у противправној радњи лица које je ствар украло односно утајило. Ако je ствар вољом сопственика прешла у државину другог лице које савесно прибави ствар од држаоца постаје сопственик и против њега се не може употребити виндикациона тужба. Од савесног прибавиоца новац се не може виндицирати. То не значи да се новац- уопште не штити стварноправним срёдствима. Ако се у рукама несавесног прибавиоца 5 нађе индивидуализиран готов новац, може бити виндициран. На крају књиге говори се о облигационоправниы средствима за заштиту личне својине. Тој евреи служе норме које регулишу односе из неоснованог обогаћења, из. проузроковања штете, затим норме које се односе на пуноважност уговора, посебно на утицај принуде, претње, заблуде, итд. Уопште све установе совјетског облигационог права користе се више или ыаше за заштиту личне својине грађана СССР.

Обрей Д. СтанковиК