Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

130

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

законодавац те земље врши из страног права. И заиста утицај упоредног права врши се најпре и највише на том плану и ми ћемо се на њему највише и задржати у овом предавању. Али треба истаћи да je и судска пракса, мада ређе, понекад била под утицајем доктрине упоредног права. У свом непрекидном раду на прилагођавању Француског грађанског законика, судови су понекад доносили одлуке ко je су очигледно биле инспирисане страним правом. То се види, например, на симптомима еволуције наше судске праксе у области ништавости брака због заблуде: извесни судови имају тенденцију да се ослободе ускости схватања о „заблуди о личности” нашег Грађанског законика. Утицај неких страних законодавстава у том погледу je јасан, нарочито Немачког грађанског законика чији чл. 1333 допушта брачном другу да тражи поништен>е брака ако je био у заблуди о личним својствима свог брачног друга уколико су та својства таква да би га она одвратила од брака да je знао како ствари стоје и да je разумно проценио суштину брака. (Пор. чл. 124 Швајцарског грађанског законика по коме jeдан брачни друг има право да тражи поништење брака ако je био у заблуди о тако битним својствима свог брачног друга да му je заједнички живот неподношљив.) Понекад се одлуке наших судова ослањају на развојне тежње у законодавству у светским размерама. Тако, пре но што je чл. 340 Француског грађанског законика измењен законом од 16 новембра 1912, судска пракса се трудила да побољша тежак положај у који je првобитни текст тога члана био ставио ванбрачну мајку и ванбрачно дете тиме што je готово апсолутно забранио истраживагье очинства. Судска пракса je била дозволила ванбрачној мајци да захтева од свог заводника накнаду штете на основу чл. 1382 а да притом не утврди очинство творца штете. Судска пракса je такође била придала правно дејство обећању, које би учинио један човек, да храни и подиже своје ванбрачно дете које није признао, налазећи основ те обавезе у природној обавези коју ствара веза филиације S та се обавеза претвара самим извршењем или добровољяим признањем од стране дужника у праву грађанску обавезу. Без сумње прописи Француског грађанског законика били су довољни да оправдају ова решења којима je судска пракса настојала да заобиђе правило из чл. 340. Али несумњиво да je судска пракса, доносећи овако смеле одлуке, била охрабрена чињеницом да je правило о забрани истраживања ванбрачног очинства било одбачено у огромној већини страних законодавстава. Исто тако, један светски законодавни импулс пружио je потпору чувеној судској пракси у области злоупотребе права, јер сва савремена законодавства придају појму злоупотребе права почасно место. Да би прогласили његову супрематију, законици га исписују обично на свом прочељу. Тако, према чл. 2 Швајцарског грађанског законика: „Свако je дужан да врши своја права и испуњава своје обавезе према правилима добре вере. Очиту злоупотребу неког права закон не штити”. (Пор. Немачки грађански за-