Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

■коник чл. 138, 262 и 826; Совјетски грађански законик од 1923; Пољ■ски закон о облигацијама од 1934, чл. 135.) Међутим, упркос смелости извесних одлука, поље деловања судске праксе je ограничено. Структурне промене могу бити само дело законодавца. Ми ћемо овде изложити у којој су мери такве реформе извршене под утицајем упоредног права у Француској.

Манифестации е ове законодавне технике могу се сврстати у две категорије. У извесним случајевима je законодавац непосредно увео у Француској одредбе једног одређеног страног закона. Али много чешће, он je, чинећи измене нашег грађанског права, једноставно водио рачуна о међународним тенденции ама. I. За поступак који се састоји у непосредном усвајању одредаба неког страног закона карактеристична су три примера; законодавство о породичном добру; установа придржаних добара удате жене; интегрално додељивање извесних добара једном наследнику приликом деобе. 1. Кад je законом од 12 јула 1909 (који je отада много пута мењан) било установљено „породично добро”, законодавац je имао намеру да омогући стварање у свакој породици, једностраним правяим актом, једног незапленивог добра ко je се углавном састоји од једне куће, или од земљишних поседа које обрађује породица, или ■од куће са дућаном или радионицом, и да на тај начин оствари неприкосновеност дома, а истовремено се ишло на руку развијању ситне сопствености и мислило да се тако заустави напуштање села и одлазак у град. С друге стране, постојала je жеља да се радницима из градских насеља олакша да на селу створе имање где би могли да се повуку са својом породицом. Установа породичног добра уведена je по угледу на homestead која je настала у САД у држави Тексас 1839 а затим прихваћена, уз извесна прилагођавања, у већини европских законодавстава. Ова установа се није одомаћила. Њоме се користило једва неколико хиљада сопственика .иако je стварање породичног добра било помагано фискалним мерама било je дато широко ослобођење од преносних такса. Узроци неуспеха су различити. Највиша вредност коју може имати породично добро, била je дуго времена исувише ниска. Она je била неколико пута повећавана; од 8.000 на 40.000, па на 120.000, затим на 1.000.000 а законом од 1953 она je достигла висину од 5.000.000 франака. Уствари ово повишење само je довело у склад вредност породичног добра са опадањем вредности новца. Али нарочито je деловала чињеница да та установа не одговара менталитету и могућностима оних којима je законом била намењена. Породично добро, које je један од облика ситне сопствености, требало je да заштити лица са скромним средствима, „мале људе”. Али

131

'УТИЦАЈ 'УПОРЕДНОГ ПРАВА НА ФРАНЦУСКО ГРАЪ. ПРАВО