Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

138

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

глеска закон од 18 августа 1882, САД, Породични кодекс СССР од 1926, Немачки грађански законик чл. 1354, Швајцарски грађански законик чл. 160, Италија закон од 17 јула 1919 и Италијански грађански законик од 1942 чл. 144, Ирански грађански законик од 1935, Египат, Турска.) Са укидањем пословне неспособности удате жене дошло je и до укидања установе мужевљеве власти, само ова друга реформа није довела до потпуне једнакости брачних другова. Наше право je задржало за мужа својство шефа породице. Исто овакво решење прихваћено je у великом броју страних законодавстава (Немачка, Швајцарска, Италија, извесне државе САД, Иран, Египат, Турска). 3. Од времена доношења Француског грађанског законика наследна права ванбрачног детета стално су се повећавала. И у овој области je упоредно право одиграло прилично велику улогу,нарочито приликом израде закона од 25 марта 1896. Овај закон je извршио једну значајну реформу којом je остварена у великој мери идеја једнакости све деце. Овим законом je повећан наследии део' ванбрачног детета; он je дао ванбрачном детету својство „законитог наследника” на које заоставштина прелази непосредно; у корист ванбрачног детета установлено je право на нужни део. Утицај упоредног права je очевидан. Приликом израде закона од 1896 вођена je једна од првих дискусија у којој je упоредно законодавство имало утицаја на духове у Француској. Тада je речено да су систем Француског грађанског законика усвојиле многобројне земље: Пталија, Шпанија, Португалија, Белгија, Холандија, Латинска Америка, али да je у њима, уопште узевши, ванбрачном детету признало наследно право у већој мери него у Француској. У земљама I’ерманске трупе наследноправни систем почина на сасвим различием принципима. У том праву се, као у римском праву, прави разликовање између очеве заоставштине и мајчине заоставштине, и дете потпуно наслеђује мајку а никако оца. (Овај систем постоји у Немачкој, Аустрији и скандинавским земљама.) Неоспорно je а то доказују и припремни радови за закон од 1896 да су разматрања упоредног права утицала на француског законодавца. 4. Исти утицај срећемо и у области наследног права надживелог брачног друга. Француски грађански законик дао je надживелом брачном другу веома неповољан положај. Он га позива на наслеђивање тек после последњег побочног сродника, као и после ванбрачних наследника. Он му не даје ништа ако има тих лица. Међутим, законодавство XIX и XX века стално je ишло за тим да прошири одредбе Француског грађанског законика (В. (нарочито закон од 9 марта 1891 који даје надживелом брачном другу право плодоуживања на заоставштину; закон од 3 децембра 1930 који je парализовао правило о деволуцији од једне линије на другу у случају да постоје наследници само у једној линији и дао половину заоставштине надживелом брачном другу; најзад закон од 26 марта 1957 који je недавно повећао права брачног друга кад долази на наслеђе са обичним побочним сродницима). Овакав законодавни ра-