Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

њење формалности публицитета не осигурава пуноважност преноса. Публицитет не даје својину прибавиоцу. Правилу nemo dat quod non habet, говорећи уопште, одржава своју владавину. Уз то, регистри публицитета су лоше организовани. Они се воде по именима лица што тражење чини дугим и излаже могућностима грешака. Достало je већ обично да се француски систем у овој области пореди са страним системима. Онако као што je урађено у страним законодавствима, требало. би уписе у јавне књиге који се врше приликом преноса учинити правом инвеституром која би заштитила прибавиоца од сваке, доцније виндикације или раскида, а нарочито би требало увести земљишне књиге, тј. заменити* режим персоналног публицитета режимом реалног публицитета. Разлози због којих се одржава и даље наш несавршени систем, исто су тако добро познати да би на њима требало инсистирати. Пре света и нарочито, реформа би захтевала измену катастра, пошто правилно функционисање земльишних књига захтева идентификовање парцеле на коју се односе уписана права. Наш катастар међутим није ажуран и његова општа ревизија стајала би много новаца. С друге стране, реформа би захтевала да вођење земљишних књига буде поверено судији који би ценно пуноважност основа за упис. Ово, међутим, онемогућује француска традиција и садашње могућности нашег судства. 2. Оно што смо рекли за систем публицитета преноса непокретности важи и за систем публицитета хипотеке. Хипотекарни регистри воде се по именима лица, као и они који се воде о преносу непокретности. Не инсистирамо на незгодама овог система јер ■су оне једнаке са- већ изложении незгодама у преносу непокретности. И у овом погледу новија законодавства имају више научну основу него наше. Она организују и овде систем реалног публицитета. 3. Уопште узевши, у погледу публицитета правних аката и правних чињеница модернија законодавства имају бољу организацију и француско право je у том погледу у заостатку према њима. Неоспорно да je наш данашњи систем матичних књига заостао. Многое пута je чињен предлог да се по угледу на казнени регистар створи и један грађански регистар који би сакупио у месту или срезу рођења сва обавештења која се тичу стања и пословне способности лица. Извесне земље германског типа практикују, изгледа, тај систем. Исто тако je публицитет брачних уговора посредством књиге венчаних, лоше организован у француском праву. Уствари он je организован само да би се избегле незгоде које би долазиле отуда -што би неотуђивост миразних добара остала скривена. Осим тога, уопште говорећи, овај публицитет je непотпун. Он омогућује само да се сазна да постоји брачни уговор или да се сазна природа имовинског брачног режима међу супрузима. Али трећа лица из њега не могу сазнати главне одредбе брачног уговора. Taj систем je очицфедно застарео ако га упоредимо са законодавствима која су увела

140

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА