Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ривирана из постојања правнога поретка. Но поставља се питање. тко je дао такву правку квалификацију енглеским колонијама у Сјеверној Америци, које су од год. 1774 —1783. избориле своју независност, постигавши да je њихова власт на територију од Атлантског оцеана до ријеке Мисисипија постала независна, врховна и: неограничена. Исто тако није од никога добио квалификацију правнога лица народ на ослобођеном подручју у Југославији, који jeвршио суверену власт преко својих представника у Антифашистичком Већу Народног Ослобођења Југославије и у републичким антифашистичким вијећима. Његова je власт била оригинарна, jep je није ни од кога деривирао. Суверена je власт социологијска чигьеница, а правки je передан један од начина, на који се та чињеница показује. Такођер не смије се испустити из вида, да држава може на својем територију вршити и протуправне акте. Напр. када њезини органи насилним: мјерама и злостављањем од осумњичених изнуђују признања; када државни органи у Италији и у Њемачкој за. фашизма и нацизма. заштићују разбијаче и паликуће, који уништавају животе и имовину напредних људи и организација; када je за Стаљинове ере у Совјетском Савезу управним органима било у супротности с уставним одредбама дано овлаштење да доносе одлуке о слању л>уди у логоре. Те протуправне чинове могу државни органи вршити захваљујући неограниченом характеру суверене државне власти. Насупрот томе, правно се лице мора кретати у оквирз г правнога поретка, којему захваљује свој постанак и од којега. зависи његово постојање. Тврдња, да je држава као правно лица носилац суверене власти повлачи за собой друга питања. У првом реду то je питање о односу између „државне суверености”, „народне суверености” и „националне суверености”. У посљедње су се вријеме појавила два покушаја, да се ти појмови ускладе један у Совјетском Савезу (9), а други код нас (10). Совјетски учењаци такођер сматрају, да je сувереност свој ство „характернаја черта” државне власти ида се „суверенитет државе” састоји „у независности државне власти од власти било које друге државе” (11). Има случајева, када се „сувереност државе” подудара са „сувереношћу народа”, тј. онда, када „државно рукОвођење друштвом припада радничкој класи, гдје су саменародне масе привучене к остваривању државне власти” (12). А „сувереност нације” била би „право нације на самоодређен.е све до одвајања и оснивања властите државе”. И у вези с тимепоставља се тврдња, да „државна сувереност, која се остварз г је одређеном многонационалном државом, гарантира националну сувереност свакој од уједињених нација” (13).

(9) M, П. Карева, С. Ф. Кечекјан, А. С. Федосеев, E. И. Феђкин' TeoPHja государства и права. Москва, 1955, стр. 44 и сл (10) Р. Лукић: нав. дј., стр. 198 и сл.

fllj Kao rope. (12) Kao горе, стр. 45. (13) Kao rope.

157

ОТУЂЕЊЕ СУВЕРЕНОСТИ И СТВАРНОСТ РЕВОЛУЦИЈА