Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

158

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Не може се казати, да je такво излагање баш јасно са методолошка гледишта. У конкретном случају ради се о три „суверено-сти”, односи којих су на први поглед веома једноставно одређени. То ништа не мијења на чињеници, да у такву тумачењу не остаје ни трага од полазне поставке, да je сувереност свойство черта државне власти. Ако у многонационалној држави лма три суверености државна, народна и национална значи да би у истој држави три морале бити власти, којих би свака од ьих морала бити својство. Сваку од тих власти карактеризирала би својства независности, врховности и неограничености. Јасно je да на истом територију не могу бити три независне, врховне и неограничене власти, па макар „националну сувереност” ограничили само на право на самоопреде.љење. Ситуација je нешто боља у концепцији Р. Лукића. У њој ce истине, да je „национална сувереност потпуно политички појам”, да je „народна сувереност делимично државноправан, а делимично политички појам”, док би „државна сувереност”, стога, морала бити потпуно „државноправни појам” (14). Но ту ситуацију кваре двије чињенице. У првој се од њих тврди да je „национална сувереност” ипак сувереност (15). А то вуче за собом констатацију, да у таквој земљи постоје три сувере.ности, а то значи три власти, којих су оне својство. А друга je чшьеница та, да би државна сувереност била „државноправни појам” па би било потребно рашчистити, да ли je такав појам одраз суверености схваћене „само као факт” (16) и не представља ли „право у државноправном смислу”. Без обзира на те компликације ни je могуће порећи да постоје .два „државноправна појма”; један, који je то у потпуности „државна сувереност”, а други, који je то „делимично” народна сувереност. И онда се поново враћамо на питање, да ли су те суверености као „државноправни појмови” свойства двщу различитих власти у истој држави или то нису. Обје концепције трпе од тога, што су у њима сви ти појмови суверености заправо замишљени као права. Будући да у правном поретку постоји велик број субјективних права, према такву схваћању ништа не смета да постоји и више суверености схваћених као субјективна права. Али тако замишљена државна сувереност није ни „факт”, ни социологијска чшьеница, већ само једна фикција. То, уосталом излази из схваћања Р. Лукића, када се истине, да државни органи не могу да „врше сувереност у свом личном или посебном интересу него у интересу државе као апстрактне целине свих органа одн. читаве класе” (17). Таква „апстрактна цели-

(14) Као горе, стр. 191.

(15) „Обо право или сувереност значи да једна нацпја треба сама да одлучуЈе о томе, у којој ће држави бити“ (као горе).

(16) Као горе, стр. 193.

(17) Као горе, стр. 199 (подцртао О. М.).