Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОТУЂЕЊЕ СУВЕРЕНОСТИ И СТВАРНОСТ РЕВОЛУЦИЈА

159

на” државе није друго већ фикција и такођер je фикција њезина сувереност. Из тога излази, да je у сваћањима народне и државне суверености дошло до отуђења од стварности, јер се сувереност као свойство државне власти посматра посебно и одвојено од те власти и од оних који су носиоци те власти. Другим ријечима, долази до фетишизма суверености онако исто како долази до фетишизма робе. Тај процес фетишизације Маркс описује овим ријечима: „У њему [тј. на подручју религије О. М.] производи људских глава изгледају да су самостална обличја, обдарена властитим животом и која се налазё у односима међу собом као и с људима. Овако je и с производима људских руку у робном свијету. Ово ja зовем фетишизмом...” (18). Те ријечи такођер показују начин, на којк се појам суверености отуђио од друштвене стварности, добивши своју самосталност у појму субјективнога права државе као правнога лица. Особина суверенога характера власти била je у капиталистичким земљама одвојена од власти као друштвене појаве те je у појму суверености постала самостална. Како смо то већ истакли (19), сувереност je осим тога постала синоним за државну власт и за ознаку положаја, што га заузима највиши орган у држави. Отуђење од стварности допустило je да у капиталистичким земљама спознаја о суверености скрене у правду „где je причвршћује класни интерес владајућих класа” (20). A тај се интерес састоји у томе, како би се прикрила чињеница, да експлоатирани слојеви становништва немају никаква удјела у власти (21). Такав je процес отуђења карактеристичан за правну науку у капиталистичким земљама. НЬегове су особине позитивизам и догматска метода, која не допушта, да би се на подручју правних наука користиле друге чињенице него исюьучив'о правне. Типичан je представник таква смјера Келсен, који читав правки поредак отуђује од друштвенога живота „система природне реалности”, jep je у њему „основна норма” граница, преко које се не иде. Она je „последњи разлог важења унутар нормативнога система, док посљедњем или првом узроку нема места унутар система природне реалности” (22). Према том схваћању једни прописи важе на подручју правнога поретка, а други на подручју друштвенога живота. Схвативши да je суверени карактер власти социолошка чињеница, Келсен га, стога, не уврштава у свој правки систем, залазивши да би могао изазвати противурјечност између оригинарности својега правнога поретка и оригинарности суверене државне власти. Да избјегне немогуће тумачење како би у његовој држави били у исто вријеме суверени и нормативни поредак и државна власт (23), Келсен

(18) Маркс: Капитал, Загреб, 1947, св. 1., стр. 38 (лат.) (19) Мандић: нав. дд., стр. 133.

(20) В. И. Леььин; К питању о диј а лектици, Филозофске свеске, Београд, 1955, стр. 337.

(21) Мандић: нав. дј., стр. 136 и сл. (22) Огапта теорија права и државе, Београд, 1951, стр. 117. (23) Као горе, стр. 362.