Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

166

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Послије првога раздобља устанака и грађанских ратова у римској држави I стољећа пр. н. е. сјрактички носилац суверености постао je Sulla, ослањајући се на снагу војске, којој се налазио на челу као конзул. Он je формално подржавао сенат као формалнога носиоца државне власти, иако jy je стварно сам вршио као диктатор. Послије новога раздобља грађанских ратова најприје je Цезар оружаном снагом својих војника, a послије његове смрти Октавијан на исти начин постао носилац суверене власти, реорганизиравши римску државу као неограничену монархију. Грађанске су ратове водили у Риму политичке странке у експлоататорској класи (36), да би нека од њих употребом силе стекла за своје присташе државну власт с тиме, да би њезин вођа постао носилац те суверене власти. Стјецање власти насилиям средствима било je потребно, да се државно уређење реорганизира сугласно интересима побједничке странке. Иако фрагментаран, овај приказ значајнијих носилаца суверене власти у државама старога вијека допушта три извода. Први потврђује поставку, да се промјене носилаца суверености за преврата врше употребом политичке силе, у првом реду регуларних или ирегуларних оружаних снага. Затим да има носилаца суверене власти, који су физичка лица владари у неограниченим монархизма или диктатори, који темеље своју власт на политичкој сили. И на крају колективни носиоци суверене власти, који из своје средине изабиру особе, ко je ће као њихови представници вршити разне функције власти. Развитак појединих држава за њихова феудалнога и капиталистичког раздобља показује, да наведена три извода представљају опће законе, који регулирају начин вршења суверене власти у држави као и промјене у њезиним носиоцима. За феудализма и капитализма такођер има индивидуалних и колективних носилаца власти. Не обазирући се на средњевековну подјелу појма државне власти на auctoritas и potestas (37) чшьенице нам показују ово. Први владари из династије Меровинга у Француској били су стварни носиоци суверене државне власти. Почевши ca VII стољећем уздизали су се мајордоми, који су се налазили на челу државне управе. Они су стварно вршили суверену власт у држави, одстранивши владаре од сваког удјела у њој, иако они формално остају ньезини носиоци. Мајордом Карло Мартел осјећао се тако јак, да од 737 до своје смрти 741 уопће није постављао краља, него je сам владао без краља. Његови насљедници су додуше 743 дали краљевску част Хилдерику 111, али само до 751, када je Пипин Мали послао Хилдерика 111 у самостан те уз помоћ папе прогласио ce владарем. Том je приликом папа Захарија одговорио на Пипинов улит, да je „боље да се краљем назива онај, који има власт, него онај,

(36) Mandlć: Cilji države In teorija odtujitve, Pravnlk (Ljubljana) 1954, br..

7, str. 193 1 sl. _ (37) Мандић: Неки аспекта проблема суверености, Анали, бр. 2 (1956),. стр. 131.