Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СПОРАЗУМНО ТРАЖЕЊЕ РАЗВОДА БРАКА

63

споразумног тражења развода брака није друкчкји. Нема, према томе, основаног разлога да се само у односу на тај поступак прави изнимка. 4. Увођење посебног назива за иницијаторни поднесак и страначке улоге код споразумног тражења развода брака није без прецедента у законодавству. По бившем аустриском процесном праву поступак се такођер покретао приједлогом. Но сви остали прописи који су важили за бракоразводни поступак поводом тужбеног захтјева коме се противи тужена странка примјењивали су се и овдје. Поступак се квалитативно разликовао само кад се споразумно тражио развод јеврејског брака. Непримјењивање начела инквизиторности у таквом поступку имало je свог основа у матери j алном грађанском праву (§§ 133 и 134 Опћег грађанског законика), које je условило ванпарничну процедуру само стога да обезбиједи одржавање најнужкијих процесних гаракција да ће се споразумно тражење уважити само ако су странке, овлаштене на споразумни развод у правом смислу.ријечи, своју правно релевантну вољу манифестовале на jeдан законом одређбни начин (29). 5. Ако приговори иду и даље, па траже и неку другу врсту поступка ванпарнични поступак онда би компликације које би могле настати услијед накнадног споразумног тражења развода или накнадног одустанка од таквог тражења, ко je су иначе ипак само формалког значаја, попримиле овдје и значај суштинске тешкоће. Такве би промјене имплицирале потребу измјене врсте поступка током поступања: мијењање састава суда, прописа о рочиштимэ, о извођењу доказа, о таксама и сл. , Нема, међутим, основа да се о споразумном тражењу развода расправља по ванпарничном поступку, Ако саме странке нису заинтересиране на томе да поступак буде спроведен уз примјену строжих процесних правила ко ja he осигурати доношенье законите одлуке, на томе je у овом случају заинтересирана друштвена заједница. Друштвени интерес тражи да се не разводи брак у коме односи нису поремећени до те мјере да je заједнички живот постао неподношљив. Да до тога неће доћи, могу јамчити само правила о парничном поступку, која, прописујући контрадикторност, усменост, непосредност и концентрацију поступка на главно) расправи (а свега тога нема или има у квалитативно слабијој мјери у ванпарничном поступку), омогућују да се на један у високом степену објективан и сигуран начин утврди постојање околности ко) има се оправдава постављени захтјев. Ако се уважи основаност наше тезе о неопходној потреби да се и у бракоразводним споровима зајамчи јавном тужиоцу право интервенције, а нарочито у споровима покренутим на споразумно тражење брачних другова, онда се основаност парничног поступања баш у овом случају показује још евидентнијом (30).

(29) V. Poliak: op, cit., S. 765 ssq.; Neumann: op, clt., S. 1526 ssq. (30) У новом Закону о парничном поступку ова идеја о потреби омогућавања интервенције јавном тужиоцу и у бракоразводним поступцима није нажалост прихваћена. Наша схватања о овом проблему изложићемо У једном посебном раду.