Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ИЗВРШЕЊУ НА ОПШТЕНАРОДНОЈ ИМОВИНИ

уколико није у питању Остварење уговореног заложног права, само у погледу таквих саставних делова имовине самоуправнога тела или поменуте установе, који се без повреде непосредних јавних интереса могу употребити за намиреше веровника. Државне управне власти позване су да суду даду изјаву о томе, који ce имовински предмети морају из разлога поменутих у првоме ставу изузети од извршења" (в. § 20, ст. 1 и 2). Надлежним пак државним органима (министрима) оставлено je било да они донесу ближе прописе о томе на која се самоуправна тела и установе односе одредбе овога параграфа, затим која je „управна власт“ надлежна да прогласи коју установу за јавну и општекорисну, као и о томе који се делови имовине не могу употребити за намирење поверилаца и која je власт надлежна за даваше изјава о томе (§ 20, ст. 3). Овде наведена правка правила старог Извршног поступка могла би се, у смислу прописа чл. 98 Закона о привредним судовима од 1954, на сходан начин применити и на извршеше према нашим данашшим општинама и срезовима, Ово наравно уз једну брижљиву и свестрану анализу горе изнетих одредаба, а с обзиром и на особености свакога датог случаја. У овој области je такође од значаја и природа и врста предмета и средстава на којима се спроводи извршење. Тако се у пракси наших привредних судова појавило, поред оста лога, питање о томе да ли се и под којим условима може спроводити принудно извршење на покретним стварима и на новчаним средствима локалних политичко-територијалних јединица односно општине и среза, a раније и на средствима града. По овоме ггитању пракса наше државне арбитраже није била коначно определена. Било je найме одлука по којима je дозвољавано извршење и на покретним стварима среза, града или општина. 1. Извршењв на покретним стварима. Према једној одлуци Врховног привредног суда, на покретним стварима под управом политичко-територијалних јединица не може се спроводити принудно извршење (10). У датой случају Савезна државна арбитража била je по предлогу тражиоца дозволила извршеше против једнога града као извршеника и то пленидбом, чувашем и продајом ствари под управом тота града. Врховни привредни суд je, међутим, преиначио то решење и одбио предлог да се дозволи извршење и на покретним стварима извршениковим. У образложешу ове своје одлуке, која je и начелне природе, овај наш Врховни суд поред осталога каже: да су покретне ствари којима управљају локалне политичко-теријалне јединиде, исто као и новчана средства која се налазе на њиховим рачунима буџетских прихода, намењена обављашу функција и јавних служби које по закону спадају у надлежност тих јединица. Стога се, каже даље исти суд у своме образложешу, приликом дозвољаваша принудног извршеша на средствима тих je-

£ 0) в ' рехиење Врховног привредног суда Гс бр. 243/54 од 26 новембра 1554. Ово решење je приказано у часопису ~Нова администрација“, бр, 1/1955, стрзнэ 88.