Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА НЕКА НАЧЕЛНА ПИТАЊА ИЗ УПРАВНОГ И УПРАВНОСУДСКОГ ПОСТУПКА

Судска контрола законитости управних аката путем вођења управног спора потпуно се афмрмирала у остваринању постављеног јој циља што потпуније заштите права грађана и учвршћивања законитости у раду државних органа. Та контрола све се више oceha као 'снажан фактор који утиче и оријентише рад органа државне управе у решавагьу о правима и обавезама странака, а управни спор постао je за странке блиско правно средство које оне не пропуштају да употребе у сваком случају када сматрају да су њихова' права или законски интереси повређени. Сва сложеност и разноликост задатака органа државне управе у примени правних прописа на конкретне случајеве, затим честе промене њихових организационих облика и надлежности, као и све изразитији друштвени карактер органа управе, све то налази свога одјека и у судској контроли закокитости управних аката. Ово показује колико je судска контрола неопходна и колико она у тим условима поста je и незамењив сарадник органа државне управе. У свакодневној пракси органа управе постављају се и решавају сложена правна питања која настају поводом примене различитих материјалних и формалних правних прописа за поједине управне области. Међутим, своја коначна решења та питања добијају по правилу у решавању управних спорова. Стога пракса већа за управне спорове при врховним судовима пружа читав низ правних схватања о начелним правним питањима која су од великог значаја са гледишта остваривања законитости и као таква захтевају да буду и теориски обрађена и осветљена. У том циљу изнойимо на овом месту нека од тих начелних питања са решењима која су им дата у управносудској пракси, указујући притом на правке последице које по нашем мишљењу из оваквих решења проистичу. 1. Тренутак обавезности управног акта за орган који га je донео Обавезност управног акта може се посматрати како у односу на странку тако и у односу на орган који га je донео. Притом je од важности да се одреди од кога момента ова обавезност почиње. Неспорно je да у односу на странку обавезност управног акта почиње моментом његовог достављања странци. Исто тако, распространено je мишљење да обавезност управног акта и за орган који га je донео настаје тек ньеговим достављањем односно саопштењем странци. То 6и значило да je орган овлашћен да, све до доставе односно саоп-