Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА - ИРАКСА

81

Поступајући по изложеном правном схватању Савезног врховног суда које je за првостепени суд обавезно у смислу чл. 49, ст. 4, Закона о управним споровима, првостепени суд je узео ствар y поновно разматрање, na je нашао да je тужба основана. Стоји тужбени навод, а то и не спори тужени орган у свом одговору на тужбу, да je по тужиљиној жалби против првостепеног решења којим je укључена y станбену заједницу односна тужиљина зграда првобитно тужени орган донео позитивно решење којим je уважио жалбу и означено првостепено решење преиначио' на тај начин што je одлучено да ce дотична тужиљина зграда оставља њој на управљање. То прзобитно решење туженог органа, позитивно за тужиљу, налази се у списима предмета и носи бр. 5013 од 7 децембра 1954. Исто тако .из списа предмета јасно će види, а то није ни оспорено од стране туженог органа у одговору на тужбу, да je то првобитно позитивно решење туженог органа било експедовано од стране туженог органа првостепеном органу ради уручења решења странци и да јој то решење није било уручено, већ je уместо уручења предмет враћен од стране првостепеног органа туженом органу на поновно решавање, после чега je уследило ново другостепено решење туженог органа бр. 5013 од 11 априла 1955 којим je тужиљина жалба одбијена и потврђено првостепено решење бр. 7183 54 о укључењу тужиљине зграде у станбену заједницу, при чему се у новом решењу туженог органа уопште не помиње доношење ранијег позитивног решења туженог органа о искључењу тужшьине зграде из станбене заједнице. Самим тим што je тужени орган донео позитивно решење по тужшвиној жалби којим je тужиљину жалбу уважио и првосгепено решење преиначио на тај начин што je тужиљину зграду искључио из станбене заједнице и оставио тужиљи на управљање, а затим то своје решење експедовао првостепеном органу ради уручења странци, то решење je постало правоснажно у односу на тужени орган као његовог доносиоца и тужени орган je везан тим решешем. Из правоснажности тог решења проистиче обавеза за тужени орган односно право за тужиљу као странку, а према тој обавези тужени орган не може по свом нахођењу да поново улази у решавање дотичне управне ствари о којој je једном правоснажним решењем решио у корист странке. Тужени орган би могао да поново решава о тој Ствари само под условима предвиђеним правним правилима управног поступка за обнову правоснажно окончаног управног поступка, а неспорно je да ти услови нису испуњени. (Из пресуде Врховног суда HP Србије У бр. 2586 од 21 априла 1956.) Према нашем мишљешу, напред изнето становиште суда о моменту са којим почиње обавезност управног акта за орган који га je донео одговара основним принципима управног поступка. Правилима управног поступка тачно je одређена улога првостепеног органа кад je жалба странке уважена и по њој првостепено решење преиначено. У том случају другостепени орган своје решеше, донето по жалби, доставльа првостепеном органу, на који се начин овај орган обавештава о исходу жалбеног поступка и обавезује да решење донето у том поступку неизоставно достави стран-