Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

85

чевој жалби и с обзиром на те нове прописе тужени орган je одбио тужиочеву жалбу и потврдио првостепено решење. Међутим, по схватању суда, погрешно je ово становиште туженог органа. Тужени орган je изгубио из вида да je према чл. 115 ранијег Закона о занатству HP Србије издавање дозволе за обављање приватне занатске радње претстављало право странке ако je она за ту дозволу испуньавала прописане услове, као и да je надлежан орган био дужан да по поднетој молби за издавање дозволе донесе решење најдаље у року од 15 дана. С обзиром на ове законске прописе, који су важили у време подношегьа молбе од стране тужиода и по којима je донето првостепено негативна решегье за тужиоца, и тужени орган je био дужан да о тужиочевој жалби решава према тим прописима'и да на основу н>их донесе своје другостепено решење. Поводом тужиочеве жалбе поставило се питање, о коме je требало решити оспореним решењем туженог органа, да' ли je тужилац испушавао све законске услове за тражену дозволу за обављање односне занатске .радиности. Уколико je он те услове био испунио, ньегово je право да му се изда тражена дозвола, а како je он за издавање дозволе поднео молбу под важношћу ранијих прописа и о којој молби je морало бити донето решење у одређеном року, те би се у том случају сматрало да je тужилац остварио cfibje право, на дозволу за обавл>ан>е своје радње према ранијим прописима, само je то право констатовано доцније у жалбеном .поступку' без кривице тужиоца, пошто je по његовој молби било донето незаконито првостепено решење, ово све под претпоставком да се у жалбеном поступку утврди да je тужилац неправилном применом ранијих прописа одбијен и да je испуњавао све услове предвиђене тим прописима за издавагье дозволе, Према томе, тужени орган je погрешио кад je о тужиочевој жалби решавао на основу прописа Уредбе о занатским радњама и занатским предузећима и прописа пом. Наредбе о привредним де.латностима које се сматрају занатским радиностима, а требало je да ту жалбу реши на основу прописа Закона о занатству HP Србије, па ако би се утврдило да je тужилац по прописима тог Закона стекао дозволу за обављање односне занатске радиности, то право би му се • имало и признати и у погледу тог признатог права применили би се одговарајући прописи нове Уредбе о занатским радњама и занатским предузећима, као што je њена одредба из чл. 84, ст. 2, у којој je предвиђено да се лицима коja обављају једну занатску радиност у виду самосталног занимања односно лицима која руководе пословима занатске радиности за чије ce обављање није тражила стручна спрема признаје звање висококвалификованог (занатског мајстора) односно квалификованог занатског радника и прописани радни стаж. (Из пресуде Врховног суда HP Србије У бр. 9554/54 од 10 децембра 1955.) Против ове пресуде изјавио je жалбу тужени орган, па je Савезни врховни суд жалбу уважио и по њој првостепену пресуду преиначио у том смислу што je тужбу одбио. У пресуди Савезног врховног суда дато je следеће образложење: Неправилно je првостепени суд из чигьенице да je, тужилац захтев за издаванье дозволе за рад поднео за време важења старих прописа, по којима je испуњавао услове, извео закључак да се има сматрати да je тужилац самим тим стекао право на основу ранијих прописа, а да акт управних органа којим би се одлучивало по његовој молби претставља само декларацију