Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

86

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тога права. Према чл. 115 Закона о занатству HP Србије, који je важно y времену подношења захтева за издавање одобрења, a iuTo'je предвиђено и чл. 58 Уредбе о занатским радшама и занатским предузећима, која je накнадно ступила на снагу, надлежни управни орган дужан je да изда одобрење за рад молиоцу који испуњава предвиђене услове за обављање делатности коју он xohe да обавља. Међутим, то не претставља такво право странке да би одобрење управног органа требало сматрати само актом декларативне природе, који само констатује једно право које je законом Овај суд налази да je овде реч о праву странке да тражи и добцје одобрење за рад које joj се не може ускратити ако странка испуњава усло, ве предвиђене важећим прописима у времену издаваньа одобрења. Да je то тако види се и из чл. 57 поменуте Уредбе према коме се приватна занатска радња оснива на основу одобрења надлежног органа, што значи да странка стиче право тек тада када добије одобрење за отварање занатске раднье. Због тога, овде не постоји никакво стечено право странке. Надлежни орган за давање одобрења за рад одлучује према прописима који важе у времену издавања одобрења, а не у времену подношења захтева, уколико у новим прописима није предвиђено да he се предмета који су започети за време важења старик прописа довршити по истим. Првостепени управни орган у овом конкретном случају није дао одобрение за обављање рада, па je по жалби тужиоца против решења првостепеног органа имао да одлучи тужени орган. О том праву, као што je и напред било речено, тужени je могао да одлучи само на основу прописа који су важили у том времену. Управни поступай je јединствен, па се о предмету има решити према пропису који je важио у времену доношења решења, што значи не у времену подношења захтева већ у времену коначног одлучивања по предмету. Због тога, како je у току поступка био донет нови пропис, на случај hè се примените тај нови пропис, уколико није новим прописом друкчије одређено. Како у овом конкретном случају није друкчије прописано, то je правилно тужени орган приликом доношеньа оспореног решења применив тада важеће прописе, а не оне који су важили приликом доношеша одлуке првостепеног органа. (Из пресуде Савезног врховног суда Уж бр. 2280 од 25 маја 1956.) Из напред наведених образложења једне и друге судске одлз'ке јасно се види да су у питању два потпуно различит правка схватања по постављеном питању. Према схватању првостепеног суда, у случају измене мат.еријалних прописа на којима je засновано првостепено решеше пре него што je донето другостепено решење, код другостепеног решавања по жалби остају искључиво меродавни материјални прописи који су важили у време доношења првостепеног решења. То значи да je другостепени орган у оцени законитости првостепеног решења искључиво везан материјалним прописима који су били на снази кад je то решење донето. Насупрот схватању првостепеног суда, Савезни врховни суд заузео je становиште да су за другостепени орган кад решава о жалби искл>учиво и једино меродавни материјални прописи којр-l тада важе, без обзира на прописе који су били на снази у време доношења првостепеног решења, сем