Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

92

3. Привредно-правне и надзорпе мере и управни спор У Закону о управним споровима усвојен je принцип тзв. генералке клаузуле, а то значи да у начелу подлеже судској контроля законитости сваки управни акт државног органа, без обзира из које je управне материје, само под условом да има обележја управног акта у смислу тога закона (чл. 5 и 6 Закона о управним споровима). Овако широко поставлена судска контрола законитости нужно je морала бити донекле ограничена, али je то ограничена извршено на тај начин што су случајеви у ко ј има je судска контрола искључена лимитативно побројани у самом Закону о управним споровима (чл. 8). Један од тих изузетака je да се управни спор не може водити у стварима у којима je искључен по изричитој одредби закона. Такав случај предвиђен je већ у чл. 70 самог Закона о управним споровима којим je прописано да се до доношења одговарајућих законских прописа не може водити управни спор против аката ко je У спровођењу прописа о привредно-управним и надзорним мерама донесу надлежни државни органи у односу на привредне организације. Међутим, и у тим изузетним случајевима, где није допуштено вођење управног спора, ни je у потпуности искључена свака судска контрола законитости тих управних аката. Наиме, изрично je законом предвиђено (чл. 8, ст, 2) да се и ту може водити управни спор кад je државни орган при доношењу управног акта из односних управних матери ja прекорачио границе надлежности. Врло je сложено утврдити докле се распростире судска контрола законитости управних аката донетих у управним материјама у корима иначе није допуштено вођење управног спора. По том питашу постоје у управносудској пракси контроверзна схватања. По једном схватању искљ учена je свака судска контрола тих управних аката, сем ако je у питању повреда надлежности. По другом схватању, пак, знатно шире се поставља граница и обим судске контроле и тих управних аката. Различитост ових схватања најбоље he се видети изношењем конкретног случаја из судске праксе у коме су она дошла до изражаја. Првостепеним решењем државног органа дата je сагласност на завршни рачун одређене привредне организације, али je та сагласност била везана за одређене услове. Привредна организација незадовољна тако датой сагласношћу изјавила je жалбу против првостепеног решења надлежном органу вишег степена. Друтостепени орган утврдио je да je жалба поднета после законског рока, па je са тог разлога жалбу одбацио не упуштајући се у мериторну оцену жалбених навода и законитости првостепеног решења. Привредна организација повела je управни спор против другостепеног решења истичући да je неправилно утврђена неблаговременост њене жалбе рд стране туженог органа и да je тиме повређено њено право да се о њеној жалби донесе одговарајуће мериторно другостепено решење. У управном спору по тужби привредне организације првостепени суд je претходно утврдио да je тужба допуштена иако